Ne sasvim slučajni prolaznici

Ne­u­o­bi­ča­je­ne vre­men­ske pri­li­ke to­kom po­sled­nja dva me­se­ca uči­ni­le su da som na mno­gim te­re­ni­ma »pre­sko­či« pe­riod hi­ber­na­ci­je, tj. iz­ra­zi­to sma­nje­ne ak­tiv­no­sti, pa su mno­gi ri­bo­lov­ci vi­đa­li nje­go­ve ra­u­be mal­te­ne kao usred le­ta, a če­sto su ga i do­bi­ja­li na raz­ne ve­štač­ke mam­ce na­me­nje­ne smu­đu

Evi­dent­no je da se kli­ma me­nja, prak­tič­no na ce­loj pla­ne­ti pa i na na­šem pod­ne­blju. Ono na šta smo se na­vi­kli – da već ne­gde od no­vem­bra oče­ku­je­mo hlad­no vre­me i sneg ko­ji po­tra­ju sve do pr­vih da­na mar­ta, a ne­ka­da i ne­de­lju-dve du­že, ni­smo ima­li već ne­ko­li­ko go­di­na ili smo ne­što zi­me ose­ti­li tek pri kra­ju ovog go­di­šnjeg do­ba – u fe­bru­a­ru ili čak mar­tu. Iole ve­ćih sne­žnih pa­da­vi­na po­sled­njih go­di­na even­tu­al­no ima na vi­so­kim pla­ni­na­ma, a ove zi­me sko­ro da su i ta­mo iz­o­sta­le, dok u ni­žim pre­de­li­ma do pred kraj ja­nu­a­ra sneg mal­te­ne ni­smo ni vi­de­li, jer zbog to­plog va­zdu­ha ne mo­že ni da se stvo­ri ni da se odr­ži, ali je za­to bi­lo za ovaj pe­riod neo­če­ki­va­no obil­nih ki­ša, ko­je su do­ve­le do iz­li­va­nja po­je­di­nih re­ka i po­pla­va u na­se­lje­nim me­sti­ma (a još jed­nom su nam po­ka­za­le i ko­li­ko sme­ća kod nas ume­sto na de­po­ni­ja­ma i u re­ci­kla­ži za­vr­ši u pri­ro­di). Ta­ko smo sko­ro dve ne­de­lje pre pi­sa­nja ovog tek­sta ši­rom Sr­bi­je ima­li po­pla­ve ili vo­do­sta­je ko­ji po­pla­va­ma pre­te, te mut­nu i br­zu vo­du u re­ka­ma, tj. vr­lo lo­še uslo­ve za zim­ski ri­bo­lov, upr­kos to­me što su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha i da­lje vi­še od pro­seč­nih i oče­ki­va­nih, pa se bar s tog sta­no­vi­šta mo­glo pe­ca­ti. 

NO PRE PO­SLED­NJEG VE­LI­KOG po­ra­sta upi­sao sam za me­sec da­na vi­še iz­la­za­ka na Du­nav s mo­jim do­brim dru­gom Jo­va­nom Sto­ja­no­vi­ćem (vla­sni­kom Ju­tjub ka­na­la An­gler No­tes). Pri­tom ni­smo obra­ća­li pa­žnju ni na vre­men­ske pri­li­ke ni na vo­do­staj, već smo iz­la­zi­li na vo­du i kad su uslo­vi bi­li po­volj­ni a i ka­da su bi­li lo­ši­ji, jer is­ku­sni ri­bo­lov­ci ne go­vo­re bez raz­lo­ga da je ovo pra­vo do­ba go­di­ne za lov krup­nog smu­đa (što moj ime­njak ka­že: »Smuđ se ose­ća u va­zdu­hu«). Ni­vo Du­na­va je u tom pe­ri­o­du če­sto osci­li­rao, te smo pe­ca­li i po ma­njem vo­do­sta­ju (od oko 300 cm kod Be­o­gra­da) ali i po ve­ćem (oko 450 cm). U skla­du s tim smo bi­ra­li po­zi­ci­je – po ma­njoj i spo­ri­joj vo­di for­si­ra­li smo me­sta da­lje od oba­le, a po ve­ćoj smo lo­vi­li sa­svim bli­zu nje, zna­ju­ći da joj je smuđ pri­šao idu­ći za be­lom ri­bom, ko­ju in­stink­ti na­go­ne na baš ta­kvo po­na­ša­nje ka­ko bi se pri­la­go­di­la kon­kret­nim uslo­vi­ma. 

NA­RAV­NO, SMU­ĐA NI­SMO TRA­ŽI­LI na či­sti­ni već uglav­nom oko pre­pre­ka – u na­go­mi­la­nom gra­nju, po­red pa­nje­va i obo­re­nih sta­ba­la, na ka­me­nu, iza ste­na... da­kle svu­da gde po­sto­ji ne­ki za­klon iz kog on mo­že da vre­ba plen i gde se sam ose­ća si­gur­no. Ta­kav pri­stup po­ka­zao se kao is­pra­van. Isti­na, ni­smo na sva­kom me­stu do­bi­ja­li ri­bu, i po­ne­gde ni za par sa­ti ba­ca­nja ne bi­smo ima­li ni uda­rac, ali ta­mo gde bi­smo je na­šli ulo­vi­li bi­smo i po ne­ko­li­ko ko­ma­da za tri­de­se­tak mi­nu­ta. Za­sad ni­smo us­pe­li da uhva­ti­mo ne­ku baš krup­nu je­din­ku, te su se ri­be uglav­nom kre­ta­le od »tr­ka­ča« tj. me­ra­ša (40 cm) – prem­da je ume­lo da bu­de i ma­njih, na­rav­no – do smu­đe­va od 2,5 kg. Kao što sam po­me­nuo, me­sta ko­ja smo pre­tra­ži­va­li bi­la su kr­še­vi­ta ali sa pro­to­kom, pa se de­ša­va­lo da krup­ni­je pri­mer­ke ne iz­va­di­mo jer su br­zim be­go­vi­ma išli ka gra­na­ma, te su po­vre­me­na spa­da­nja bi­la ne­mi­nov­na. 

U TIM PO­TRA­GA­MA JED­NOG da­na sta­li smo na me­sto sa ne­što mir­ni­jom vo­dom, da vi­di­mo ho­će li se ne­ki smuđ ja­vi­ti na nje­mu, ali je na na­še iz­ne­na­đe­nje Jo­van u pr­vom za­ba­ča­ju na svog Ver­ti­cal Jig še­da do­bio so­ma. Bu­du­ći da ni­smo oče­ki­va­li da je iole ak­tiv­ni­ji, upr­kos to­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 577-)