U dva će Japanci odneti đubre?

Uklju­či­va­nje po­je­di­na­ca u ko­lek­tiv­ne ak­ci­je po­ma­ga­nja dru­gi­ma ili una­pre­đi­va­nja za­jed­ni­ce ni­su stra­ne lju­di­ma u Sr­bi­ji, ali u ri­bo­lo­vu i u bri­zi za ri­bo­lov­ne vo­de to se ret­ko sre­će, kao da oče­ku­je­mo da ne­ko dru­gi ume­sto nas za­vr­ne ru­ka­ve i uči­ni nam pri­ro­du či­sti­jom a ri­blji fond bo­ga­ti­jim

Mno­gi lju­di ši­rom sve­ta, a po­go­to­vo oni ko­ji­ma fud­bal ni­je baš naj­va­žni­ja spo­red­na stvar na sve­tu, ne­tom za­vr­še­no svet­sko pr­ven­stvo u Ka­ta­ru, bar ko­li­ko po ti­tu­li ko­ju je osvo­ji­la Ar­gen­ti­na i po (vr­lo iz­ve­snom) od­la­sku Kri­sti­ja­na Ro­nal­da u »re­pre­zen­ta­tiv­nu pen­zi­ju« pam­ti­će po fo­to­gra­fi­ja­ma i vi­deo-za­pi­si­ma na ko­ji­ma je za­be­le­že­no ka­ko Ja­pan­ci na­kon utak­mi­ce svog na­ci­o­nal­nog ti­ma sa tri­bi­na sku­plja­ju sme­će dok fud­ba­le­ri za to vre­me či­ste svo­ju svla­či­o­ni­cu. No iako sam je­dan od onih ko­ji­ma je to ta­ko­đe za­pa­lo za oko (ne po pr­vi put, jer su se ta­kvi sa­dr­ža­ji u me­di­ji­ma po­ja­vlji­va­li i ra­ni­je, u ra­znim pri­go­da­ma), ne bi mi pa­lo na pa­met da se ti­me ba­vim u no­vi­na­ma ko­je upra­vo či­ta­te da mi se dvo­ji­ca ko­le­ga ri­bo­lo­va­ca ni­su ja­vi­la po­sled­njih da­na sa go­to­vo u reč iden­tič­nom mol­bom. Obo­ji­ca su mi, na­i­me, su­ge­ri­sa­la da taj pri­mer od­go­vor­nog po­na­ša­nja i vo­lon­ter­skog ra­da za op­šte do­bro is­tak­nem u no­vi­na­ma, uz apel ko­le­ga­ma pe­ca­ro­ši­ma ne da se po­na­ša­mo kao Ja­pan­ci i da sku­plja­mo sme­će ko­je dru­gi osta­vlja­ju na oba­la­ma i u vo­di već da za po­če­tak bar ubu­du­će sa­mi ne ba­ca­mo ni­šta u pri­ro­du i na me­sta ko­ja za to ni­su pred­vi­đe­na. Pri­tom su, da stvar bu­de za­ni­mlji­vi­ja, oba »pred­la­ga­ča«, ne­za­vi­sno je­dan od dru­gog, upo­tre­bi­la isti do­dat­ni ar­gu­ment – da će­mo se bez to­ga ugu­ši­ti u sop­stve­nom sme­ću, bu­du­ći da ga sve vi­še ima u pri­ro­di, a da je ve­ći­na lju­di pre­ma to­me pot­pu­no rav­no­du­šna, tj. to­li­ko ogu­gla­la na đu­bre da ga odav­no i ne pri­me­ću­je, te sto­ga i ne po­mi­šlja da tu ne­što ni­je u re­du.

DOK SAM GLE­DAO ka­ko da taj apel sro­čim, tj. ka­ko da na naj­u­be­dlji­vi­ji na­čin for­mu­li­šem ne­što što je u su­šti­ni ve­ro­vat­no sva­ko­me ko zna da či­ta ja­sno – da ni­je ni le­po ni nor­mal­no ni ko­ri­sno pre­tva­ra­ti svo­je ži­vot­no okru­že­nje i svo­ju ze­mlju u ogrom­nu de­po­ni­ju, pro­šle su mi kroz gla­vu i raz­ne dru­ge mi­sli. Pr­va je bi­la ta da za­pra­vo i me­đu Sr­bi­ma ima lju­di ko­ji se na vr­lo »ja­pan­ski na­čin« od­no­se pre­ma svom okru­že­nju, bu­du­ći da lič­no po­zna­jem ba­rem pet­na­e­stak ko­le­ga ko­je u ri­bo­lo­vač­koj tor­bi uvek ima­ju ke­su za đu­bre i sa de­la oba­le na kom pe­ca­ju re­dov­no od­ne­su ne sa­mo svo­je ot­pat­ke već i ko­je­šta dru­go što tu za­tek­nu, a čuo sam za još mno­go po­zi­tiv­nih pri­me­ra tog ti­pa ili im na ne­ki na­čin (bi­lo di­rekt­no bi­lo in­di­rekt­no) sve­do­čio.

ALI MI SMO SE U SVOM MA­LO­DUŠ­JU i re­zig­na­ci­ji sta­njem dru­štva u kom ži­vi­mo, na­ža­lost, ve­ćin­ski ne­ka­ko na­vi­kli na to da ta­kvo po­na­ša­nje ne sma­tra­mo po­želj­nim i ne­čim što tre­ba afir­mi­sa­ti. Šta­vi­še, mi­slim da ni­je pre­te­ra­no re­ći da po­sto­ji ten­den­ci­ja da sva­ku ak­tiv­nost od ko­je ko­ri­sti ima ne sa­mo onaj ko u njoj uče­stvu­je (tj. onaj ko ne­što kon­kret­no ra­di) već i ma ko dru­gi, do­ži­vlja­va­mo kao be­smi­sle­nu pa čak i štet­nu – i to ne sa­mo za­to što se ona vi­di kao uza­lud­no tro­še­nje vre­me­na i ener­gi­je, već i za­to što se shva­ta kao ne­ka­kvo ide­a­li­stič­ko ina­će­nje sa ve­ći­nom. Ne znam tač­no ka­ko smo do to­ga sti­gli, ali sam ube­đen da ni­sam je­di­na oso­ba ko­ja ima uti­sak da ži­vi­mo u dru­štvu u kom se od ma­lih no­gu – če­mu god nas u po­ro­di­ci pod­u­ča­va­li – mal­te­ne na sva­kom ko­ra­ku sre­će­mo sa »lek­ci­jom« da ra­di­ti »za dža­be« ni­je vred­nost, da tre­ba pre sve­ga gle­da­ti svo­ja po­sla i svoj in­te­res, da se ne ra­di što se ne mo­ra – ima ko će, i taj je za to pla­ćen, a ako ni­je, uto­li­ko bo­lje... Ta­ko se vr­ti­mo ukrug u ne­do­stat­ku upo­ri­šta i sa­mi se­bi kro­ji­mo be­smi­sao uče­ći se na »lek­ci­ji« ko­ja je i po­sta­la to što je­ste ta­ko što su je i dru­gi pre nas bi­lo bes­po­go­vor­no bi­lo jed­na­ko ogor­če­no kao mi usvo­ji­li.

Bez že­lje da ide­a­li­zu­jem Ja­pan­ce, mo­ram da pri­me­tim da su nji­ho­va rad­na eti­ka i od­nos pre­ma op­štem do­bru i lič­nom do­pri­no­su istom ipak dru­ga­či­ji od na­ših. Pri­me­ra ra­di, sva­ki đak u Ja­pa­nu ima oba­ve­zu da na­kon za­jed­nič­kog obro­ka ope­re po­su­đe ko­je je ko­ri­stio, uče­ni­ci re­dov­no uče­stvu­ju u či­šće­nju ško­le... Čak ako se na ova­kve za­jed­nič­ke ak­tiv­no­sti gle­da i sa naj­ve­ćim ste­pe­nom ne­bla­go­na­klo­no­sti, kao na od­raz ne­ka­kve ko­lek­ti­vi­stič­ke ide­o­lo­gi­je usme­re­ne na stva­ra­nje »uzor­nog (či­taj: ne­slo­bod­nog) gra­đa­ni­na«, ve­ru­jem da ne mo­ram da tro­šim svo­je i va­še vre­me i pro­stor u no­vi­na­ma ob­ja­šnja­va­ju­ći šta se de­ci po­ru­ču­je i šta se jed­no­znač­no od­re­đu­je kao vred­nost.

ALI IAKO NE­ČEG TA­KVOG NE­MA u na­šim ško­la­ma (ili bar me­ni ni­je po­zna­to), da­le­ko od to­ga da je na­šem dru­štvu od­u­vek stra­na ide­ja da po­je­di­nac, kad mo­že, tre­ba da do­pri­ne­se za­jed­ni­ci i po­mog­ne onim nje­nim čla­no­vi­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 574/575-)