Najezda zimskih bandita

Neo­če­ki­va­ne ve­li­ke pa­da­vi­ne sre­di­nom pr­ve po­lo­vi­ne de­cem­bra po­kva­ri­le su uslo­ve za ri­bo­lov na ma­šim ve­li­mi rav­ni­čar­skim re­ka­ma. Ali, po prin­ci­pu da dok jed­nom ne smrk­ne dru­gom ne sva­ne, ta si­tu­a­ci­ja do­ne­la je iz­u­zet­no pro­duk­ti­van »van­red­ni« cug gr­ge­ča, ko­ji su mno­gi lju­bi­te­lji ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nje ve­o­ma do­bro is­ko­ri­sti­li

Pri­lič­no obil­ne ki­še ko­je su pa­da­le kra­jem no­vem­bra i po­čet­kom de­cem­bra ši­rom Evro­pe, pa i u sli­vu Ti­se, do­ve­le su do na­glog i oset­nog po­ra­sta i po­mu­te te ve­li­ke rav­ni­čar­ske re­ke. Is­ku­sni ri­bo­lov­ci zna­ju da u ta­kvim uslo­vi­ma mno­ge ri­be na­sto­je da se sklo­ne od ja­ke vo­de u ko­joj, uz to, zbog sla­be vi­dlji­vo­sti, one vr­ste ko­je se pre­te­žno osla­nja­ju na ču­lo vi­da te­ško do­la­ze do hra­ne. Mi ko­ji vo­li­mo da pe­ca­mo ban­da­ra a gra­vi­ti­ra­mo ka do­njem to­ku Ti­se ova­kve uslo­ve je­dva če­ka­mo ka­ko bi­smo lo­vi­li omi­lje­nu ri­bu na po­sled­njem ki­lo­me­tru Je­grič­ke, ma­le re­či­ce ko­ja ce­lom du­ži­nom pro­ti­če kroz Bač­ku, a u Ti­su se uli­va sko­ro kod sa­mog Ža­balj­skog mo­sta.

NA TOM PO­TE­SU NE­KO­LI­KO sto­ti­na me­ta­ra uz­vod­no od ušća vo­da je u opi­sa­nim uslo­vi­ma znat­no bi­stri­ja ne­go u Ti­si, a ban­da­ra ne­ko vre­me (dok je vo­do­staj Ti­se vi­sok) bu­de kao u pri­či, jer tu na­la­ze obi­lje sa­svim sit­ne ri­be, do ko­je la­ko do­la­ze. A da sve bu­de još lep­še za nas ko­ji vo­li­mo ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje, osim gr­ge­ča u ta­kvim uslo­vi­ma ov­de ima i do­sta bu­co­va i štu­ke (isti­na ne pre­vi­še krup­ne, ali u sva­kom slu­ča­ju za­ni­mlji­ve za ri­bo­lov), a ja­ve se i po­ne­ki klen i prot­fiš, ta­ko da je u da­ni­ma ka­da je ri­ba ma­kar pro­seč­no ak­tiv­na uži­va­nje za­ga­ran­to­va­no, bu­du­ći da ni­je ne­mo­gu­će uhva­ti­ti i ne­ko­li­ko de­se­ti­na ri­ba za par sa­ti pe­ca­nja.

ZA OVU PRI­LI­KU KO­RI­STIO SAM dvo­del­ni štap Gun­ki Fi­nes­se Ga­me, du­ži­ne 2,1 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 0,5 do 7 g, sa ma­ši­ni­com Ryobi Vir­tus 1000 (ovaj kom­plet ko­šta oko 10.000 di­na­ra, a za ul­tra­lajt ri­bo­lov je od­li­čan i vr­lo ši­ro­ko pri­men­ljiv). Na tom če­kr­ku mi je upre­de­na stru­na od 0,10 mm, a pred­ve­ze pra­vim od flu­o­ro­kar­bo­na preč­ni­ka 0,14 mm. Ne­ke ko­le­ge ko­je su tih da­na do­la­zi­le na isti te­ren ko­ri­sti­le su šta­po­ve slič­ne sna­ge ili ma­lo ja­če, ali bi­lo je i onih ko­ji su se opre­de­lji­va­li za još fi­ni­ji pri­stup i pe­ca­li va­ra­li­čar­ci­ma de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od sa­mo 0,3 do 1,5 g ili slič­nim (ka­kvi su pr­ven­stve­no na­me­nje­ni lo­vu mi­kro-va­ra­li­ca­ma ti­pa mor­mi­ška, ko­je se mno­go ko­ri­ste za naj­fi­ni­je va­ra­li­ča­re­nje na se­ve­ru Evro­pe, a na­ro­či­to u Ru­si­ji).

KA­KO JE BI­LO OČI­GLED­NO da je na de­lu od Ti­se do usta­ve u Je­grič­ku (ko­ja je tu ši­ro­ka naj­vi­še dva­de­se­tak me­ta­ra) ušlo ve­o­ma mno­go sa­svim sit­ne ri­be, lo­gič­no je bi­lo pret­po­sta­vi­ti da će gra­blji­vi­ce naj­bo­lje re­a­go­va­ti na ma­le va­ra­li­ce, a za vo­du či­ja je du­bi­na tek po­ne­gde pre­la­zi­la me­tar do­volj­no je bi­lo ote­ža­nje od 1 do 3 g, bi­lo da se pe­ca­lo na ma­le­nu gla­vi­nja­ru ili na ne­ku si­li­kon­sku va­ra­li­cu mon­ti­ra­nu na udi­cu sa džig gla­vom, če­bu­ra­šku, drop-šot ili dži­ka-rig. Ja sam sko­ro sve vre­me lo­vio na dve vr­ste va­ra­li­ca – na mi­ni­ja­tur­ne gla­vi­nja­re Per­ca­max Dre­a­mlu­res Jig Mr­gud sa jed­no­kra­kom udi­com i ote­ža­njem od 2 g (ko­je sam ra­di... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 574/575-)