Babuškari ne grabuljaju, zar ne!?

O jed­nom ohra­bru­ju­ćem pri­me­ru i o jed­nom za­bri­nja­va­ju­ćem; o raz­li­či­tim shva­ta­nji­ma svr­he ri­bo­lo­va, po­što­va­nja pro­pi­sa i bor­be za či­sti­je i bo­ga­ti­je ri­bo­lov­ne vo­de

Pre tri­de­se­tak go­di­na, u ve­li­koj me­ri za­hva­lju­ju­ći spe­ci­ja­li­zo­va­nim ča­so­pi­si­ma i ri­bo­lo­vač­kim TV emi­si­ja­ma, do­šlo je do eks­pan­zi­je va­ra­li­ča­re­nja i mu­ši­ča­re­nja na ovom pod­ne­blju. U to vre­me, u po­pu­lar­nom be­o­grad­skom klu­bu ko­ji je oku­pljao pre­te­žno lju­bi­te­lje lo­va ri­be ve­štač­kim mam­ci­ma, to­kom jed­ne du­ge zim­ske ve­če­ri pri­su­stvo­vao sam za­ni­mlji­voj ras­pra­vi o to­me ka­kvi su ri­bo­lov­ci ko­ji lo­ve raz­li­či­tim teh­ni­ka­ma. Na­rav­no, br­zo i la­ko se sti­glo do  za­ključ­ka da su oni ko­ji vo­le blin­ke­ri­sa­nje i »flaj fi­šing« eli­ta i pra­vi spor­ti­sti, dok su svi oni ko­ji pe­ca­ju na pri­rod­ne mam­ce (sa iz­u­zet­kom »uhva­ti i pu­sti« ša­ran­dži­ja, ko­jih je još uvek bi­lo ve­o­ma ma­lo kod nas) svr­sta­ni u »ba­bu­ška­re«, vr­stu pe­ca­ro­ša ko­ji sa­mo pra­ve gu­žvu na vo­da­ma, osta­vlja­ju za so­bom đu­bre po oba­li i je­di­no mi­sle na to ka­ko da na­pu­ne ču­var­ku bi­lo ka­kvom ri­bom, ko­ju će, na­rav­no, na kra­ju od­ne­ti ku­ći i po­je­sti, po­de­li­ti kom­ši­ja­ma itd. I ta­man ka­da se či­ni­lo da je bez po mu­ke na­po­kon o ne­če­mu po­stig­nut kon­sen­zus, je­dan od naj­u­spe­šni­jih va­ra­li­ča­ra u tom dru­štvu, ko­ji valj­da baš zbog to­ga što mu ni­ko ni­je mo­gao ospo­ri­ti ri­bo­lo­vač­ko ume­će ni­je imao dla­ke na je­zi­ku, tj. pro­blem s tim da sva­ko­me u li­ce ka­že šta o nje­mu mi­sli, is­ko­ri­stio je tre­nu­tak ti­ši­ne da ka­že: »Ja ni­kad ni­sam vi­deo ni­jed­nog ba­bu­ška­ra ka­ko gra­bu­lja »bi­ko­ve« i amu­re. A naj­e­fi­ka­sni­je na taj na­čin ri­bu lo­ve oni ko­ji ima­ju Spor­te­xe.« Na­rav­no, sva­ka ras­pra­va na tu te­mu istog mo­men­ta je pre­ki­nu­ta, jer su svi pri­sut­ni do­bro raz­u­me­li i to što je re­če­no i ono što je pre­ću­ta­no a u tom is­ka­zu je sa­dr­ža­no, i bi­li sve­sni da je to i te ka­ko tač­no. Bi­lo je to vre­me ka­da je ras­pad dr­ža­ve i do­ta­da­šnjeg dru­štve­nog ure­đe­nja bio u pu­nom je­ku, ali je ri­bo­kra­đa još bi­la mno­go ma­nje ras­pro­stra­nje­na ne­go da­nas i broj onih ko­ji su uop­šte po­mi­šlja­li da se njo­me ba­ve bio je znat­no ma­nji, a još je ma­nje bi­lo onih ko­ji bi se ti­me hva­li­li.

OVO MI JE PA­LO NA PA­MET po­sled­njeg vi­ken­da, na­kon što sam u raz­ma­ku od sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti po ko zna ko­ji put vi­deo dve stra­ne na­še ri­bo­lo­vač­ke stvar­no­sti. Na­i­me, pre­ko da­na sam ne­ko­li­ko sa­ti pro­veo na jed­nom ma­lom voj­vo­đan­skom vo­do­to­ku ne­da­le­ko od Zre­nja­ni­na, gde se na po­te­su tek ne­što du­žem od sto­ti­nak me­ta­ra sja­ti­lo mno­štvo ban­da­ra. U su­bo­tu ih je tu na ma­le va­ra­li­ce od­lič­no hva­ta­lo pet­na­e­stak ri­bo­lo­va­ca (ve­ći­nom znat­no mla­đih od sta­ro­snog pro­se­ka i gra­đa­na Sr­bi­je i ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca), od ko­jih ni­je­dan ni­je od­neo ni­jed­nu ri­bu, iako je bi­lo i do­sta sa­svim pri­stoj­nih je­din­ki, du­gih znat­no pre­ko (be­smi­sle­ne) mi­ni­mal­ne me­re za gr­ge­ča, ko­ja iz­no­si 10 cm do ko­re­na re­pa. Uz to, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da je do­sta lju­di pe­ca­lo na ma­lom pro­sto­ru, pa su ne­mi­nov­na bi­la po­vre­me­na pre­ba­ci­va­nja i ka­če­nja va­ra­li­ca i stru­na, ni­jed­nog mo­men­ta se ni­ko ni­je po­ža­lio da mu bi­lo ko sme­ta, a mi­slim da na oba­lu ili u vo­du bu­kval­no ni­ko ni­je ba­cio ni pa­pi­rić, ta­ko da sam oda­tle u re­dak­ci­ju li­sta ko­ji upra­vo či­ta­te oti­šao vi­še ne­go za­do­vo­ljan, po­što sam se, na­rav­no, odav­no po­mi­rio s tim da ni­je ne­nor­mal­no da čo­vek ode 70 km od gra­da na ušću Sa­ve u Du­nav, sa de­se­tak je­ze­ra, ne bi li pe­cao ban­da­re ma­lo ve­će od ša­ke.

A ON­DA SAM UVE­ČE U JED­NOJ od ri­bo­lo­vač­kih gru­pa na Fej­sbu­ku, ko­ja pre­te­žno oku­plja ko­le­ge iz ju­go­i­stoč­ne Sr­bi­je, na­i­šao na pri­lič­no žuč­nu ras­pra­vu dve­ju su­prot­sta­vlje­nih stra­na – onih ko­ji po­dr­ža­va­ju na­ja­vlje­nu stro­žu kon­tro­lu ri­bo­lo­va­ca na Ju­žnoj Mo­ra­vi u na­red­nom pe­ri­o­du (ka­ko bi se spre­či­lo ma­sov­no od­no­še­nje znat­no ve­će ko­li­či­ne sko­ba­lja, mre­ne i dru­ge be­le ri­be ne­go što je do­zvo­lje­no) sa oni­ma ko­ji sma­tra­ju da je to ne­pra­ved­no ili ne­ra­ci­o­nal­no i da tre­ba lju­di­ma do­pu­sti­ti da od­ne­su sve što uhva­te na plo­vak, fi­der ili du­bin­ku« (a na­rav­no i ra­znim vi­do­vi­ma iza tih do­zvo­lje­nih teh­ni­ka ma­nje ili vi­še pri­kri­ve­nog gra­bu­lja­nja). Ar­gu­men­ti »le­ga­li­sta« svo­de se u su­šti­ni na to da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 573-)