Iznenadno nestajanje šeda

Ka­da smuđ agre­siv­no uda­ra, ni­je te­ško ni re­gi­stro­va­ti nje­gov na­pad ni­ti pra­vo­re­me­no re­a­go­va­ti. Ali ka­da uzi­ma va­ra­li­cu iz­u­zet­no ne­žno, mo­ra­mo bi­ti mak­si­mal­no kon­cen­tri­sa­ni bu­kval­no od pa­da mam­ca u vo­du do nje­go­vog va­đe­nja iz nje uko­li­ko že­li­mo da uhva­ti­mo bar ne­ku ri­bu

Ak­tiv­nost ve­ći­ne vr­sta ri­ba na Du­na­vu kod Sme­de­re­va u ju­lu i pr­voj de­ka­di av­gu­sta ukup­no uzev bi­la je ve­o­ma lo­ša. Tu i ta­mo do­bi­ja­li su se po­ne­ki som i ša­ran (uglav­nom ma­nji), dok je osta­le vr­ste, uklju­ču­ju­ći i iole krup­ni­ju be­lu ri­bu, bi­lo mal­te­ne be­smi­sle­no tra­ži­ti, ma­kar stan­dard­nim pri­stu­pi­ma. Ipak, sve vre­me sam go­vo­rio se­bi da ni­je mo­gu­će da se ri­ba to­li­ko du­go ne hra­ni i da mo­ra po­sto­ja­ti ne­ki na­čin da se hva­ta, sa­mo ga tre­ba pro­na­ći.

KO­RAK BLI­ŽE RE­ŠE­NJU te enig­me do­ve­li su me po­ku­ša­ji lo­va be­le ri­be. Po­sle par da­na eks­pe­ri­men­ti­sa­nja shva­tio sam da se su­prot­no oče­ki­va­nji­ma ona ne hra­ni na sa­mom dnu, već u sred­njem slo­ju vo­de. Ka­ra­pat­ka (kru­pa­ti­ca) i po­ko­ja ma­la de­ve­ri­ka mo­gle su se upe­ca­ti u pr­vi mrak; is­pro­bao sam raz­ne va­ri­jan­te pri­ma­me, a ri­ba je, za­ni­mlji­vo, naj­bo­lje re­a­go­va­la na kom­bi­na­ci­ju če­ti­ri de­la jef­ti­ne Gi­ca Mix World 5000, te po jed­nog de­la po­vr­šin­ske hra­ne (za ka­u­gle­ra) i la­ke ze­mlje (sve­tle bo­je), uz do­da­tak cr­vi­ća. Na dno bih naj­pre ba­cio par tvr­do za­me­še­nih ku­gli, ko­je su se spo­ro otva­ra­le, a on­da sam to­kom pe­ca­nja ma­lo uz­vod­no če­sto ba­cao ku­gli­ce ras­tre­si­ti­je za­me­še­ne pri­ma­me, ko­je su se »otva­ra­le« u pr­vom me­tru is­pod po­vr­ši­ne. Ko­ri­stio sam tak­mi­ča­rac od 6 m, a du­bi­nu po­de­sio na oko 4 m. Si­stem je bio la­gan, sa osnov­nim naj­lo­nom od 0,12 mm, plov­kom no­si­vo­sti od 1,5 do 2 g, 20 cm du­gim pred­ve­zom preč­ni­ka 0,10 mm, udi­com ve­li­či­ne 18 sa du­gim vra­tom, te olov­nim sač­mi­ca­ma rav­no­mer­no ras­po­re­đe­nim u pr­vom me­tru do udi­ce ka­ko bi ma­mac (dva me­sna cr­vi­ća) po­la­ko to­nuo. Ri­ba je po­nu­đe­ni za­lo­gaj uzi­ma­la ili dok bi to­nuo ili ne­ko­li­ko me­ta­ra niz­vod­no od pa­da si­ste­ma u vo­du, da­kle ka­da bi ma­mac sti­gao na mak­si­mal­nu du­bi­nu.

IZ TOG PE­CA­NJA BE­LE ri­be, tj. či­nje­ni­ce da je uop­šte ni­sam do­bi­jao na dnu već po­do­sta iz­nad nje­ga, za­klju­čio sam da bi mo­glo ima­ti smi­sla i tra­že­nje gra­blji­vi­ca u tom slo­ju vo­de. Pro­bao sam pr­vo da smu­đu tu po­nu­dim vo­ble­re i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, ali to ni­je da­lo re­zul­tat, pa sam pre­šao na sle­de­će lo­gič­no re­še­nje s ob­zi­rom na mo­ju pret­po­stav­ku – na še­do­ve na la­ga­nim olov­nim gla­va­ma. I is­po­sta­vi­lo se da je to bi­la is­prav­na od­lu­ka – naj­lov­ni­ji su bi­li mo­de­li sve­tli­jih bo­ja, i to ne baš ma­li za ovo do­ba go­di­ne, već du­gi 10 do 12 cm, ali ta­kve kon­struk­ci­je i od ta­kve (me­ka­ne) gu­me da ima­ju sit­nu vi­bra­ci­ju pri to­nje­nju, to­kom kog ih je »sta­kle­no­o­ki« naj­če­šće na­pa­dao.

OD­MAH PO ZA­BA­CI­VA­NJU sam za­tva­rao pre­klop­nik i na­mo­ta­vao vi­šak stru­ne ka­ko bi se ona za­te­gla, što mi je omo­gu­ća­va­lo da re­gi­stru­jem uda­rac to­kom kon­tro­li­sa­nog pro­pa­da­nja ili kon­takt va­ra­li­ce sa dnom. Ka­da bi se ovo dru­go de­si­lo, na­glo sam po­di­zao vrh šta­pa, na­mo­ta­vao par me­ta­ra stru­ne, po­no­vo pu­štao džig da po­to­ne i to po­na­vljao dok ne bih do­vu­kao va­ra­li­cu do oba­le.

Na­pa­de je bi­lo ve­o­ma te­ško re­gi­stro­va­ti jer je smuđ va­ra­li­ce naj­če­šće ta­ko uzi­mao da bih sa­mo iz­gu­bio kon­takt sa mam­cem, a da pri tom ni­je bi­lo udar­ca, »čvr­ka« ili bi­lo če­ga slič­nog. Sa­mo bi mi se u tre­nut­ku uči­ni­lo kao da vi­še ne­mam še­da na kra­ju si­ste­ma, na šta sam mu­nje­vi­to re­a­go­vao i ne­ret­ko bi se is­po­sta­vi­lo da ni­sam po­gre­šio. Za ova­kvo pe­ca­nje smu­đa, s ka­kvim... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 565-)