Menjati, menjati i samo menjati

Ve­ro­vat­no ne­ma iole is­ku­sni­jeg ri­bo­lov­ca, ma ko­jom teh­ni­kom da pe­ca, kom se ni­je de­si­lo da dan ko­ji je ve­o­ma lo­še po­čeo za­vr­ši iz­u­zet­nim ulo­vom, na­kon što pre­đe na ma­nju i lak­šu udi­cu ili va­ra­li­cu, ta­nji pred­vez ili osnov­nu stru­nu, lak­šu hra­ni­li­cu ili džig gla­vu... Me­đu­tim, ni­ka­da ne tre­ba gu­bi­ti iz vi­da da su ne­ka­da mo­gu­će pot­pu­no su­prot­ne si­tu­a­ci­je, tj. da gru­blji pri­bor do­ne­se vi­še ak­ci­je i pu­ni­ju ču­var­ku

Mno­gi is­ku­sni ri­bo­lov­ci sla­žu se da te­ži­na udi­ce mo­že bi­ti ve­o­ma bi­tan fak­tor uspe­ha u mno­gim teh­ni­ka­ma, pa i u fi­de­ru. A ona, na­rav­no, za­vi­si i od ve­li­či­ne udi­ce i od de­blji­ne ži­ce od ko­je je ova na­pra­vlje­na. Ne bih se upu­štao u iz­no­še­nje pret­po­stav­ki o to­me ka­ko i ko­li­ko te­ži­na udi­ce mo­že uti­ca­ti na lov onih vr­sta na ko­je ne idem ci­lja­no i s ko­ji­ma imam za­ne­mar­lji­vo ma­lo is­ku­stva (kao što su npr. mre­na, sko­balj i plo­ti­ca), ali mi­slim da mo­gu da po­ne­što na­pi­šem o nje­nom uti­ca­ju na pe­ca­nje de­ve­ri­ke i ša­ra­na.

TE DVE VR­STE SPA­DA­JU U PRI­LIČ­NO »le­nje« ri­be, ne­sklo­ne ju­re­nju mam­ca ko­ji im kon­stant­no »be­ži« is­pred no­sa. Za­mi­sli­te za­to si­tu­a­ci­ju u ko­joj lo­vi­te de­ve­ri­ku na ne­koj ve­li­koj re­ci ja­čeg to­ka, sa pred­ve­zom du­gim npr. od 80 do 100 cm. Da li zna­te ka­ko se ta­kav pred­vez, i, po­sle­dič­no, ma­mac na udi­ci ve­za­noj za nje­gov kraj po­na­ša­ju u toj ja­koj stru­ji, tj.  ko­li­ko »le­lu­ja­ju« i ka­ko ri­ba na to re­a­gu­je? Gle­dao sam ne­ke vi­deo-snim­ke iz En­gle­ske, na ko­ji­ma ri­bo­lov­ci ko­ji idu na de­ve­ri­ku u te­ku­ćoj vo­di sta­vlja­ju sit­ne olov­ne sač­me na pred­vez ka­ko bi nje­ga i ma­mac uči­ni­li sta­tič­ni­jim, pa ti­me i pri­vlač­ni­jim za ri­bu. Ovo pi­ta­nje, na­rav­no, ni­je in­te­re­sant­no oni­ma ko­ji pe­ca­ju na sta­ja­ći­ca­ma ili na spo­ro­te­ku­ćoj vo­di, ali je sva­ka­ko od zna­ča­ja na re­ka­ma kao što su Du­nav, Sa­va, Ti­sa...

A DA O OVOM PI­TA­NJU NE­ŠTO na­pi­šem na­ve­lo me je jed­no za­ni­mlji­vo is­ku­stvo iz pro­šle se­zo­ne. Pe­cao sam tom pri­li­kom ša­ra­na na svom me­stu na Du­na­vu, na stan­dard­ni si­stem, sa pred­ve­zom kla­sič­ne du­ži­ne od oko 50 cm. Udi­cu Ow­ner Ise­a­ma 50045, u ve­li­či­ni 6, mam­čio sam zr­nom še­ćer­ca »što­po­va­nim« jed­nim zr­nom ži­ta. Raz­log za ko­ri­šće­nje ta­ko sit­ne udi­ce bi­lo je to što su se u tom pe­ri­o­du ja­vlja­li sa­mo sit­ni ša­ra­ni, pro­seč­ne te­ži­ne oko 2 kg (ko­je žar­gon­ski zo­ve­mo »tr­ka­či«).

To ju­tro je po­če­lo bes­ko­nač­nim sit­nim pip­ka­nji­ma i po­vre­me­nim ma­lo ja­čim tr­za­ji­ma, ali bez ne­kog kon­kret­ni­jeg »za­ba­da­nja«. Is­pr­va sam mi­slio da je to po­sle­di­ca ju­tar­njih na­pa­da sit­ne be­le ri­be i da ša­ran još ni­je »le­gao« na hra­nu, te da mo­žda i »pe­še­vi« (gla­vo­či) do­sa­đu­ju, ali ka­ko su se ta sit­na »čup­ka­nja« mam­ca na­sta­vi­la i u to­ku da­na, bi­lo mi je ja­sno da ne­što mo­ram da me­njam.

SAD, LO­GI­KA KA­ŽE DA JE U SI­TU­A­CI­JI ka­da ri­ba mr­lja­vi, od­no­sno uzi­ma ma­mac na na­čin ko­ji uka­zu­je da joj je ono što joj nu­di­mo po svoj pri­li­ci pre­ve­li­ko, re­še­nje u upo­tre­bi ma­nje udi­ce. I u 99,9% slu­ča­je­va, na­ro­či­to ka­da se pe­ca be­la ri­ba, ve­ro­vat­no i je­ste ta­ko. Ali uvek osta­je taj 0,1% mo­guć­no­sti dru­ga­či­jeg is­ho­da, ono što ri­bo­lov či­ni ve­či­tom mi­ste­ri­jom, tj. tra­ga­njem za onim »ne­čim« što će do­ne­ti spek­ta­ku­la­ran ulov ume­sto ni­ka­kvog ili mr­ša­vog i što sve nas ko­ji na­sto­ji­mo da na­pre­du­je­mo te­ra na kon­ti­nu­i­ra­no is­tra­ži­va­nje, eks­pe­ri­men­ti­sa­nje i uče­nje... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 565-)