Amurova strela

Je­dan od raz­lo­ga sve ve­će po­pu­lar­no­sti fi­der teh­ni­ke je i to što njom mo­že­mo, na­rav­no uz upo­tre­bu od­go­va­ra­ju­ćeg pri­bo­ra, jed­na­ko uspe­šno pe­ca­ti i sit­ne ci­pri­ni­de i one naj­ve­će. Po­to­go­vo je iza­zo­van i za­ni­mljiv lov ša­ra­na i amu­ra, s ko­ji­ma se naš sve­stra­ni sa­rad­nik ne­dav­no vr­lo uspe­šno nad­mu­dri­vao

Ne­sta­bil­no i ki­šo­vi­to vre­me sa ja­kim plju­sko­vi­ma i če­stim gr­mlja­vi­na­ma na po­čet­ku ka­len­dar­skog le­ta od­vra­ti­lo me je od ide­je da odem na vi­še­dnev­no kam­po­va­nje na ne­koj od »di­vljih« vo­da u mom kra­ju, no za­to sam sva­ki sun­ča­ni dan (ili bar nje­gov deo) na­sto­jao da is­ko­ri­stim za ne­ki kra­tak iz­la­zak u ri­bo­lov. Ni­ša­va i Ju­žna Mo­ra­va su po­sled­njih ne­de­lja sko­ro stal­no bi­le nat­pro­seč­no mut­ne, pa sam na pre­po­ru­ku ne­ko­li­ci­ne ko­le­ga od­lu­čio da po pr­vi put po­se­tim ma­li »uhva­ti i pu­sti« re­vir ko­ji se na­la­zi u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Ju­žne Mo­ra­ve, ne­da­le­ko od ve­li­ke se­pa­ra­ci­je pe­ska kod se­la Gor­nje Me­đu­ro­vo, uda­lje­nog ma­nje od de­set ki­lo­me­ta­ra od Ni­ša.

Vla­snik te ne­ve­li­ke sta­ja­ći­ce na svom ima­nju na­pra­vio je ku­ći­cu i for­mi­rao »ranč« na kom ču­va raz­ne do­ma­će ži­vo­ti­nje, a ba­ru na­sta­lu eks­plo­a­ta­ci­jom pe­ska ure­dio je ula­žu­ći mno­go ra­da, da bi po­tom re­vir po­ri­bio ša­ra­nom, amu­rom, tol­sto­lo­bi­kom, so­mom i ba­bu­škom.

ME­STO MI SE NA PR­VI PO­GLED svi­de­lo, ka­ko zbog či­sto­će i ured­no­sti, ta­ko i zbog to­ga što su oba­le pri­stu­pač­ne ali am­bi­jent pri­tom de­lu­je pot­pu­no oču­va­no, pa pe­ca­roš ima uti­sak kao da je na me­stu na ko­je čo­vek ni na ko­ji na­čin ne uti­če.

Vi­de­lo se na pr­vi po­gled i da je vo­da, ko­ja ovu sta­ja­ći­cu pu­ni pod­zem­nim pu­tem, vr­lo či­sta, ali is­pr­va ni­sam bio sa­svim si­gu­ran u pri­če o ri­bljem fon­du ko­je sam čuo. No ka­da sam na­kon oko jed­nog sa­ta pe­ca­nja imao pr­vi uda­rac na ma­mac za­ba­čen na pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le, oko sre­di­ne je­zer­ce­ta a bli­zu še­va­ra, i na fi­der šta­pu ose­tio sna­žan ot­por, pro­me­nio sam mi­šlje­nje i za­bri­nuo se da li će moj flu­o­ro­kar­bon­ski pred­vez de­blji­ne 0,20 mm iz­dr­ža­ti si­lo­vi­te udar­ce, ka­kve ni­sam oče­ki­vao. Po­sle uz­bu­dlji­ve i ne­iz­ve­sne pet­na­e­sto­mi­nut­ne bor­be ko­nač­no sam us­peo da sko­ro do oba­le do­vu­čem amu­ra ka­kvog na fi­der ni­ka­da ra­ni­je ni­sam upe­cao, ali se on ot­ka­čio u mo­men­tu ka­da sam se već spre­mao da po­ku­šam da ga uba­cim u fi­de­ra­ški me­re­dov (u ko­ji mo­žda i ne bi stao).

OD­MAH SAM OD­LU­ČIO DA STA­VIM ja­či pred­vez i ne­što ve­ću udi­cu na sva tri šta­pa, a iz ko­la sam iz­va­dio rod-pod sa sig­na­li­za­to­ri­ma. Dok sam sve to na­mon­ti­rao, pro­šlo je do­brih po­la sa­ta, ali sam sa­da ba­rem bio pot­pu­no spre­man i za krup­ni­ju ri­bu. No kao što obič­no bi­va, čim se po­na­da­mo ve­li­kim ri­bo­lo­vač­kim is­ku­še­nji­ma – na­sta­ne za­tiš­je, ko­je sam is­ko­ri­stio da po­pi­jem ka­fu sa do­ma­ći­nom i po­tom do­ruč­ku­jem.

A ka­da se ne­što dru­go ra­di po­red vo­de – ta­da ša­ran i te ka­ko ume da se ja­vi, što se de­si­lo i ovog pu­ta. Se­de­ći u pri­jat­noj hla­do­vi­ni, čuo sam zvuk sig­na­li­za­to­ra, pa sam otr­čao do de­se­tak me­ta­ra uda­lje­nih šta­po­va i sti­gao na vre­me da ne do­zvo­lim ri­bi da se za­vu­če u še­var na sre­di­ni je­zer­ce­ta, te se ubr­zo u mom me­re­do­vu na­šao lep i jak ša­ran, ko­ga sam po­sle sli­ka­nja br­zo vra­tio u vo­du.

OD TOG TRE­NUT­KA VI­ŠE SE NI­SAM uda­lja­vao od sto­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 563-)