Pecaljka i mala »balerina«

Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca na na­šim sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma ci­lja­no lo­vi gr­ge­ča, ka­ko va­ra­li­ča­re­njem, ta­ko i na pri­rod­ne mam­ce. Ali još uvek ne­ma mno­go onih ko­ji tro­fej­ne ri­be te vr­ste po­ku­šavaju da do­bi­ju na ke­de­ra, pe­ca­ju­ći pri tom uz sa­mu oba­lu, na štap bez ma­ši­ni­ce

Iako mi je štu­ka da­le­ko naj­o­mi­lje­ni­ja ri­ba i naj­če­šće je ci­lja­no pe­cam, uvek se ob­ra­du­jem i ka­da na njoj na­me­nje­ni si­stem i ma­mac do­đe ban­dar (gr­geč, lat. Per­ca flu­vi­a­li­tis), ko­ji ume da ulep­ša ri­bo­lov­ni dan, pa i da onaj ve­o­ma loš, u kom se štu­ka uop­šte ne ja­vlja, pre­tvo­ri u iz­u­zet­no us­pe­šan i pun ak­ci­je. Ban­dar je vr­lo bor­ben i sna­žan za svo­ju ve­li­či­nu, pa je uz upo­tre­bu pri­bo­ra od­go­va­ra­ju­će sna­ge sva­ka bor­ba sa iole krup­ni­jim je­din­ka­ma za­ni­mlji­va i ne­iz­ve­sna, a uz to mi je drag i zbog svo­je »fo­to­ge­nič­no­sti«, tj. ve­o­ma le­pih bo­ja. Zbog sve­ga to­ga sam do­sta eks­pe­ri­men­ti­sao tra­že­ći na­či­ne na ko­je je mo­gu­će pe­ca­ti krup­ni­je je­din­ke i na­šao sam si­ste­me, tj. pri­stu­pe, ko­ji pro­ve­re­no da­ju re­zul­ta­te i u lo­vu na pri­rod­ni ma­mac (ma­le ke­de­re) i u va­ra­li­ča­re­nju.

ONO OSNOV­NO OD ČE­GA sam po­šao je­ste da je ban­dar ri­ba pri­o­ba­lja i da ve­ći ko­ma­di sit­nu ri­bu vre­ba­ju uz po­to­plje­no gra­nje, obo­re­na de­bla i dru­gi krš, na pod­vod­nim uz­vi­še­nji­ma (pla­to­i­ma, spru­do­vi­ma i tzv. ban­dar­skim bre­go­vi­ma), te uz po­ja­se­ve gu­ste vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je. Na šljun­ka­ra­ma, na ko­ji­ma naj­če­šće pe­cam, sto­ga ni­je po­treb­no da­le­ko za­ba­ci­va­ti, tim pre što gla­dan gr­geč ni­je pre­te­ra­no opre­zan. Na­rav­no, ni­je lo­še bi­ti tih i što ma­nje pri­me­tan, ali to sva­ka­ko ni­je im­pe­ra­tiv.

SI­STEM KO­JI KO­RI­STIM ZA PE­CA­NJE na ke­de­ra kraj­nje je jed­no­sta­van. Na ja­či tak­mi­ča­rac (te­le­skop bez vo­đi­ca), du­ži­ne do 5 m, mon­ti­ram naj­lon de­blji­ne do 0,25 mm i zde­pa­sti plo­vak (»pam­pur«), no­si­vo­sti do 5 g, pa na­vu­čem kli­zno olo­vo ob­li­ka su­ze, is­pod kog ve­zu­jem ma­lu vr­ti­li­cu. Bu­du­ći da u pri­o­ba­lju šljun­ka­ra uvek mo­že­mo oče­ki­va­ti i pri­su­stvo štu­ke (ko­ja kao i ban­dar tu tra­ži hra­nu, ko­ju u bi­stroj vo­di la­ko vi­di), za do­nji kraj vir­ble ve­zu­jem ko­mad ke­vla­ra ili tan­kog vol­fra­ma, za či­ji do­nji kraj fik­si­ram ma­lu tro­kra­ku udi­cu (ve­li­či­ne 10 ili čak ma­nju). Sve u sve­mu, kao što iz opi­sa mo­že­te za­klju­či­ti, to je za­pra­vo iz­u­zet­no la­ga­na va­ri­jan­ta »slo­bod­ne ba­le­ri­ne«, ko­ja je do­volj­no ja­ka da njom mo­gu da sa­vla­dam i ma­nju štu­ku. Kao ma­mac je ube­dlji­vo naj­bo­lja gav­či­ca, naj­ma­nji pred­stav­nik po­ro­di­ce ci­pri­ni­da u na­šim vo­da­ma, ali ka­ko je nju te­ško na­lo­vi­ti, bar tu gde ja pe­cam, ne­ret­ko ko­ri­stim i sit­ne cr­ven­per­ke ili sun­či­ce, ko­je ban­dar ta­ko­đe obo­ža­va, a ke­de­re pla­si­ram uz pri­o­bal­ne pre­pre­ke (tr­sku, po­to­plje­no gra­nje, dre­zgu, lo­kvanj i slič­no), vo­de­ći ra­ču­na o to­me da ne mo­gu da se za­vu­ku ne­gde gde ih gra­blji­vi­ce ne­će vi­de­ti i gde bi mo­gle da za­ka­če si­stem. 

DU­BI­NU NA KO­JOJ ĆU PO­NU­DI­TI ke­de­ra bi­ram u skla­du sa si­tu­a­ci­jom na kon­kret­nom me­stu, pri če­mu ne for­si­ram dno već sred­nji sloj, bu­du­ći da ban­dar, zbog po­lo­ža­ja oči­ju, mo­že da vi­di po­ten­ci­jal­ni plen ko­ji je iz­nad nje­ga i ni­je mu ni­ma­lo te­ško da se dig­ne par me­ta­ra sa dna ka­ko bi ga zgra­bio. Si­stem ka­kav sam opi­sao je pri­tom do­volj­no la­gan da sko­ro uvek vr­lo od­lu­čan na­pad ban­da­ra sig­na­li­zi­ra mo­men­tal­nim ne­sta­ja­njem plov­ka is­pod po­vr­ši­ne, bez ika­kvog pret­hod­nog cim­ka­nja i cup­ka­nja, a uz zvuč­no »puć«, ko­je nam pri­vu­če pa­žnju čak i ako ne gle­da­mo u prav­cu plov­ka.

BAN­DAR JE JAT­NA RI­BA, ALI su za­jed­ni­ce u ko­ji­ma ži­vi tim ve­će što su je­din­ke sit­ni­je, dok se krup­ni­ji pri­mer­ci, bar po mo­jim za­pa­ža­nji­ma, kre­ću uglav­nom u gru­pa­ma sa­sta­vlje­nim od tri do pet ri­ba, ko­je mo­že­mo u jed­nom cu­gu po­pe­ca­ti, prem­da se de­ša­va i da se ja­to upla­ši na­kon što je­dan nje­gov član ne­sta­ne. Osim to­ga, ova ri­ba je sklo­na pre­me­šta­nju, pa me­nja­nje po­zi­ci­ja znat­no po­ve­ća­va šan­se za uspeh, na­rav­no uko­li­ko nam ka­rak­te­ri­sti­ke te­re­na i na­čin pe­ca­nja ko­ji smo oda­bra­li to omo­gu­ća­va­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 561-)