Plovkaroš »ušio« fideraše

Ova za­ni­mlji­va re­por­ta­ža još je­dan je u du­gom ni­zu tek­sto­va ko­ji po­tvr­đu­ju ne­tač­nost ras­pro­stra­nje­ne za­blu­de da na ma­lim »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ri­ma sva­ko mo­že da ulo­vi ogrom­nu ko­li­či­nu ri­be bez ika­kvog zna­nja, na­po­ra i pri­pre­me

Iako su se vre­men­ski uslo­vi kra­jem apri­la ko­nač­no sta­bi­li­zo­va­li, sta­nje na ri­bo­lov­nim vo­da­ma na ši­rem pod­ruč­ju Be­o­gra­da ni­je bi­lo ohra­bru­ju­će. Sa svih te­re­na sti­za­le su in­for­ma­ci­je da je ri­ba sla­bo ak­tiv­na, a mno­go gde se prak­tič­no uop­šte ni­je ja­vlja­la. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma svo­ju po­tre­bu za ri­bo­lo­vom po pra­vi­lu pri­vre­me­no za­do­vo­ljim od­la­skom na ne­ki ko­mer­ci­jal­ni re­vir, kao što je po­pu­lar­na Fa­za­ne­ri­ja na Ubu, ali ovog pu­ta, sti­ca­jem okol­no­sti, ni­sam mo­gao da se za krat­ko vre­me ko­je mi je bi­lo na ras­po­la­ga­nju ade­kvat­no spre­mim za to ipak ozbilj­no pe­ca­nje, pa sam se opre­de­lio za naj­lak­šu i naj­o­pu­šte­ni­ju va­ri­jan­tu – da sa ocem i si­nov­cem Lu­kom po­pod­ne pro­ve­dem na mi­ni-rib­nja­ku u se­lu Ši­lja­ko­vac (ko­je se na­la­zi na te­ri­to­ri­ji be­o­grad­ske pri­grad­ske op­šti­ne Ba­ra­je­vo).

NA VO­DU SMO STI­GLI KA­SNO po pod­ne, a ka­ko smo na ce­lom re­vi­ru bi­li sa­mi, za­u­ze­li smo je­zer­ce ko­je se na­la­zi u sre­di­ni kom­plek­sa i naj­ve­će je po po­vr­ši­ni. Dok smo se Lu­ka i ja još ras­pa­ki­va­li, Ve­lja je već za­ba­cio plov­ka­ro­ški si­stem i ubr­zo ulo­vio jed­no le­po ša­ran­če, ko­je je »pri­veo« do na­šeg me­sta ka­ko bi­smo mu ga pri­hva­ti­li me­re­do­vom. De­di su se br­ci sme­ška­li, a i mi smo se za­gre­ja­li da što pre za­ba­ci­mo, na­da­ju­ći se da bi­smo sva tro­ji­ca mo­gli da se le­po na­pe­ca­mo i na­u­ži­va­mo. Po­što je moj otac pe­cao na plo­vak, Lu­ka i ja smo od­lu­či­li da »pro­ša­ra­mo« i da on ko­ri­sti si­stem sa ka­ve­znom hra­ni­li­com, a ja me­tod pri­stup, da bi­smo na kra­ju da­na upo­re­di­li re­zul­ta­te.

KA­KO JE VO­DA MA­LA, Lu­ka i ja smo pro­ce­ni­li da te­ško pri­hra­nji­va­nje ne­će bi­ti neo­p­hod­no, već da će ono što će­mo ba­ca­ti u hra­ni­li­ci bi­ti do­volj­no da pri­vu­če ri­bu, pa smo od­mah po­če­li da pe­ca­mo. Ni Ve­lja ni­je ba­cio ku­gle hra­ne pre pr­vog za­ba­ča­ja, ali je po­vre­me­no prać­kom oko plov­ka pla­si­rao po de­se­tak cr­vi­ća i ubr­zo je uhva­tio još jed­no ša­ran­če.

Nas dvo­ji­ca smo svo­je fi­der si­ste­me za­ba­ci­va­li u istu zo­nu, bli­zu u vo­du po­bo­de­nog dr­ve­nog stu­pa. Po­sle ne­ko­li­ko pro­ma­ša­ja i ja sam ko­nač­no do­bio ša­ran­če, dok Lu­ka ni­ka­ko ni­je uspe­vao da se upi­še, što me je na­ve­lo na za­klju­čak da je sit­na ri­ba su­vi­še bur­no re­a­go­va­la na ak­tiv­nu pra­ška­stu hra­nu ko­jom je on pu­nio hra­ni­li­cu, pa iole krup­ni­ja od nje ne mo­že da do­đe do mam­ca.

PO­KU­ŠA­LI SMO ZA­TO U NA­STAV­KU pe­ca­nja ne­ko vre­me obo­ji­ca sa krup­ni­jim mam­ci­ma (pli­va­ju­ćim pe­le­ti­ma te zr­ni­ma ku­ku­ru­za še­ćer­ca i aro­ma­ti­zo­va­nog ku­va­nog ku­ku­ru­za), kao i sa du­žim če­ka­njem iz­me­đu za­ba­ča­ja, ali ni to ni­je do­ne­lo oče­ki­va­ne če­šće ulo­ve, pa sam na si­stem na kom je bi­la ma­la AS Me­tod hra­ni­li­ca sa ote­ža­njem od 20 g oka­čio udi­cu Col­mic N500, ve­li­či­ne 16, ma­nju od one ko­ju sam do ta­da ko­ri­stio, i na­mam­čio je sa tri cr­va, a na­da­lje sam po­stu­pao ta­ko što bih na­kon dva za­ba­ča­ja sa pri­ma­mom čvr­stom uti­snu­tom u hra­ni­li­cu (ka­ko ne bi pre­br­zo is­pa­da­la i na­vla­či­la mi na hra­ni­li­šte mno­go sa­svim sit­ne ri­be) tre­ći iz­vo­dio... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 558-)