Dva dvometraša za četiri dana!

Odav­no je po­zna­to da u Ve­li­koj Mo­ra­vi ima tro­fej­nih so­mo­va, a Pre­drag Ma­le­no­vić je pret­hod­nih go­di­na upi­sao dva ka­pi­tal­ca, od ko­jih je ve­ći me­rio čak 82 kg. Ovog pro­le­ća, me­đu­tim, ostva­rio je pod­vig za ana­le, uhva­tiv­ši u raz­ma­ku od sa­mo če­ti­ri da­na, na istom me­stu, gr­do­si­je od 62 i 50 kg!

Pr­vi april­ski vi­kend is­ko­ri­stio sam da otvo­rim ovo­go­di­šnju se­zo­nu lo­va so­ma na omi­lje­nim te­re­ni­ma na Ve­li­koj Mo­ra­vi. U su­bo­tu, 02.04, vre­me je bi­lo pro­men­lji­vo i du­vao je pri­lič­no jak ve­tar, ali je tem­pe­ra­tu­ra vo­de bi­la 10 ste­pe­ni, pa sam pro­sto mo­rao da iza­đem na re­ku. Kad sam sti­gao, do­če­ka­lo me je ne­vre­me, pa sam ne­ko vre­me se­deo u ko­li­ma, ali to na mo­ju sre­ću ni­je du­go po­tra­ja­lo, i čim je ki­ša pre­sta­la iza­šao sam iz auta da osmo­trim do­bro mi po­znat te­ren.

NA KOP­ČU NA KRA­JU MO­NO­FIL­NOG PRED­VE­ZA oka­čio sam 65 g te­šku gla­vi­nja­ru Va­ro Sil­ko 035, mog dru­ga Go­ra­na, i po­čeo da pre­tra­žu­jem deo sa ka­na­lom na dnu i ja­kom vo­dom. U tre­ćem za­ba­ča­ju imao sam pri pro­pa­da­nju va­ra­li­ce ne pre­vi­še jak uda­rac, ali je na­kon kon­tre va­ra­li­ca sta­la kao da je za­pe­la u panj, a po­sle dve-tri se­kun­de po­la­ko kre­nu­la uz­vod­no, što je sve uka­zi­va­lo da ju je uzeo kru­pan som. Pa­žlji­vo sam pri­te­gao koč­ni­cu, na­sto­je­ći da za­dr­žim ri­bu u me­stu i od­le­plje­nu od dna, a on­da sam po­čeo la­ga­no da je za­ma­ram. Iz­gu­bio sam do sa­da ne­ko­li­ko ka­pi­tal­nih so­mo­va zbog žur­be i ve­li­kih uda­ra adre­na­li­na, ali mi je to i ko­ri­sti­lo jer me je na­u­či­lo da ne smem da br­zam, a znao sam da mo­gu da imam po­ve­re­nje u svoj kom­plet, ko­ji je po­uz­dan i do­bro uklo­pljen, ma­da ne pre­jak za so­ma – sa­sta­vljen od 2,7 m du­gog šta­pa Ga­ma­kat­su Aki­las Wild Mon­ster, t.b. 100 g, ma­ši­ni­ce Penn Con­flict 4000, upre­de­ne stru­ne od 0,26 mm i pred­ve­za od naj­lo­na de­blji­ne 0,60 mm.

PO­KU­ŠA­VAO SAM DA PRI­BLI­ŽIM so­ma oba­li, gde je vo­da spo­ri­ja, ali ni­sam mo­gao ni da ga po­me­rim. Po­sle dva­de­se­tak mi­nu­ta na­te­za­nja dao se u dva ja­ča be­ga, ko­ja sam us­peo da za­u­sta­vim, i on­da je ko­nač­no kre­nuo niz go­re­po­me­nu­ti ka­nal, a ja oba­lom za njim, ka za­to­ki sa mir­ni­jom vo­dom i spru­dom, ko­ji je je­di­no me­sto na ovom te­re­nu gde bih mo­gao da ga pri­hva­tim, prem­da sam znao da to ni tu ne­će bi­ti la­ko pri tre­nut­nom vo­do­sta­ju bu­du­ći da je vo­da bi­la pre­vi­še plit­ka.

Od na­po­ra i uz­bu­đe­nja iz­gu­bio sam pred­sta­vu o vre­me­nu, ali sam bio str­pljiv... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 556-)