Kad se bodorke sunčaju

Bo­dor­ka je prak­tič­no pod­jed­na­ko ak­tiv­na pre­ko ce­le go­di­ne, pa i u naj­hlad­ni­jem pe­ri­o­du. Ali i ovoj le­poj ma­loj ri­bi pri­ja oto­plje­nje i če­sto na sa­mom po­čet­ku pro­le­ća od­lič­no ra­di, kao da žu­ri da se što vi­še na­je­de pre ne­go što se sa­svim raz­mr­da­ju nje­ni di­rekt­ni kon­ku­ren­ti za hra­nu. Za­to su u ovom pe­ri­o­du mo­gu­ća i ne­za­bo­rav­na pe­ca­nja ove vr­ste, a jed­no ta­kvo do­ži­veo je ne­dav­no i naš sa­rad­nik

Naj­ra­di­je pe­cam gra­blji­vi­ce, i to pre sve­ga štu­ku. Ali u ra­no pro­le­će, tj. do pre­stan­ka lo­vo­sta­ja na tu ri­bu i dok još če­kam da ona pro­ra­di na­kon mre­sta, sko­ro sva­ke go­di­ne ne­ko­li­ko iz­la­za­ka odvo­jim za lov be­le ri­be i ba­bu­ške na plo­vak i »tak­mi­čar­ce«, tj. te­le­sko­pe bez vo­đi­ca. Dva va­žna raz­lo­ga za to le­že je­dan u či­nje­ni­ci da je na­ve­de­ni na­čin pe­ca­nja po­ten­ci­jal­no mno­go pro­duk­tiv­ni­ji pre ne­go što cver­glan pro­ra­di, dru­gi u to­me što se sa­da po pra­vi­lu do­bi­ja­ju ve­će ba­bu­ške ne­go ka­sni­je u se­zo­ni. A bu­du­ći da u bli­zi­ni me­sta u kom ži­vim (u Ma­čvi, bli­zu ušća Sa­ve) ne­mam vo­du bo­ga­ti­ju be­lom ri­bom i ba­bu­škom, naj­če­šće ra­di pe­ca­nja tih vr­sta na go­re­po­me­nu­ti na­čin s pro­le­ća od­la­zim na Bo­sut i nje­go­vu pri­to­ku Stu­dvu, či­je je ušće u srem­skom me­stu Mo­ro­vić.

KRA­JEM MAR­TA JE PO­SLE ne pre­vi­še hlad­ne ali du­ge zi­me ko­nač­no usle­dio ta­las le­pog vre­me­na, to­kom kog noć­ne tem­pe­ra­tu­re ni­su pa­da­le is­pod nu­le, a dnev­ne su do­sti­za­le i 20. po­de­ok. Bu­du­ći da su i Bo­sut i Stu­dva plit­ke re­ke spo­rog to­ka, ra­ču­nao sam na to da se nji­ho­va vo­da za tih ne­ko­li­ko to­plih da­na do­volj­no za­gre­ja­la da bi pod­sta­kla ri­bu da iza­đe iz kr­to­ga i in­ten­ziv­ni­je se hra­ni, te sam pri­ja­te­lju Ne­na­du Ča­vi­ću, s ko­jim naj­če­šće idem u ri­bo­lov, pred­lo­žio da po­se­ti­mo Bo­sut. On je to bez pre­mi­šlja­nja pri­hva­tio, ali je su­ge­ri­sao da ovog pu­ta ume­sto na tak­mi­čar­sku sta­zu u Mo­ro­vi­ću, na ko­joj smo uvek do sa­da pe­ca­li, ode­mo na deo bli­ži me­stu na kom Bo­sut iz Hr­vat­ske uti­če u Sr­bi­ju. Ja sam se slo­žio, a obo­ji­ca smo je­dva če­ka­li da vi­di­mo ka­ko će­mo pro­ći jer smo pret­hod­nih go­di­na na tu re­ku išli naj­ra­ni­je kra­jem pr­ve de­ka­de apri­la.

KAO I UVEK KA­DA IDEM na Bo­sut, ni­šta ni­sam pre­pu­stio slu­ča­ju već sam se po­tru­dio da se mak­si­mal­no spre­mim. Dan ra­ni­je sku­vao sam za pri­hra­nu sta­ri ku­ku­ruz, ko­ji je pret­hod­no od­le­žao 48 sa­ti u vo­di, i do­ma­ću pše­ni­cu, a tu me­ša­vi­nu sam po­tom na­mi­ri­sao za ša­ran­ski ri­bo­lov na­me­nje­nim slat­kim ku­ku­ru­znim si­ru­pom sa aro­mom va­ni­le i još do­dao ne­što ci­me­ta u pra­hu. U že­lji da ne pri­vu­čem be­o­vi­ce, ko­je su već po­če­le da se ja­vlja­ju, na­mer­no sam ovu sme­su za pri­ma­mu na­pra­vio bez pra­ška­ste hra­ne i pre­kru­pe. Kad je o mam­ci­ma reč, ni­sam že­leo da re­ski­ram bi­lo ka­kvo iz­ne­na­đe­nje, pa sam po­neo še­će­rac u kon­zer­vi, me­sne cr­vi­će, cr­ve­ne gli­ste, hleb i ma­le pli­va­ju­će boj­li­je (pop-apo­ve) sa aro­mom ana­na­sa.

NA UNA­PRED ODA­BRA­NI DEO Bo­su­ta sti­gli smo još pre svi­ta­nja, ali ka­ko je ju­tro bi­lo hlad­no, po­če­li smo sa pe­ca­njem tek na­kon što se do­bro raz­da­ni­lo, oko 6,15 č. Ja sam za ovu pri­li­ku po­neo svoj 5,5 m dug tak­mi­ča­rac ti­pa he­ra­bu­na (ta reč je ja­pan­ski na­ziv za ba­bu­šku, za či­je se pe­ca­nje na Da­le­kom is­to­ku ko­ri­ste la­ga­ni te­le­sko­pi iz­ra­zi­to me­ka­nog vr­ha), za­tim je­dan »pe­tljaš« od 4 me­tra i je­dan pra­sta­ri te­le­skop Sil­star od 2,7 m, t.b. 20–40 g – da imam či­me da pe­cam i ako even­tu­al­no bu­de po­tre­be da za­ba­cu­jem ne­što da­lje la­ki fi­der ili du­bin­ku. Ne­nad je po­neo meč štap od 3,3 m i svoj he­ra­bu­na štap od 4,5 m.

Po­če­li smo da pe­ca­mo bez ika­kvog pri­hra­nji­va­nja, na da­lji­ni od 6 do 8 m, da­kle ot­pri­li­ke mak­si­mal­noj ko­ju smo pe­calj­ka­ma mo­gli da do­seg­ne­mo. Plov­ci se na­kon pr­vog za­ba­ča­ja ni­su če­sti­to ni smi­ri­li a mal­te­ne isto­vre­me­no obo­ji­ca smo iz­vu­kli po jed­nu bo­dor­ku pri­stoj­ne ve­li­či­ne. Na osno­vu ra­ni­jeg is­ku­stva ra­ču­na­li smo na to da su bo­dor­ke »iz­vid­ni­ca«, te smo sa ne­str­plje­njem iš­če­ki­va­li da na­kon njih poč­nu da se ja­vlja­ju ba­bu­ške, ko­je su na Bo­su­tu glav­na že­lje­na lo­vi­na ve­ći­ne pe­ca­ro­ša, jer su pri­lič­no broj­ne i so­lid­ne pro­seč­ne ve­li­či­ne.

ME­ĐU­TIM, BO­DOR­KA JE IN­TEN­ZIV­NO uzi­ma­la mam­ce ceo na­red­ni sat, sve dok u jed­nom mo­men­tu Bo­sut ni­je po­čeo br­že da te­če... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 556-)