Od nadležnosti do realnosti

Ri­bo­lov­ci če­sto s pra­vom kr­ti­ti­ku­ju po­je­di­ne upra­vlja­če ri­bo­lov­nim vo­da­ma za ne­do­vo­ljan an­ga­žman, ali ne­ki oče­ku­ju od njih da ra­de i ono za šta uop­šte ni­su nad­le­žni ili da se izbore i sa onim problemima ko­je iz ra­znih raz­lo­ga ne mo­gu da re­še na efi­ka­san na­čin

Po­sled­njih ne­de­lja, sa za­vr­šet­kom se­zo­ne pe­ca­nja po zi­mov­ni­ci­ma i sa uobi­ča­je­nim – za ovo do­ba go­di­ne – na­glim po­ra­stom vo­do­sta­ja ne­kih ma­njih te­ku­ći­ca iza­zva­nim to­plje­njem sne­ga, u ri­bo­lo­vač­kim gru­pa­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma ob­ja­vlje­no je vi­še sli­ka go­mi­la sme­ća ko­je su pe­ca­ro­ši osta­vi­li na po­pu­lar­nim re­vi­ri­ma ili ko­je su ne­sa­ve­sni ba­ci­li u vo­du od­no­sno kraj nje ka­ko bi ga bu­ji­ce od­ne­le. Na­ža­lost, na to je ve­ći­na nas ogu­gla­la do te me­re da iole ve­ću pa­žnju ta­kve fo­to­gra­fi­je pri­vu­ku tek ako je ko­li­či­na đu­bre­ta na nji­ma iz­u­zet­no ve­li­ka ili su pra­će­ne ne­kim oštri­jim ko­men­ta­rom onog ko ih po­sta­vlja.

Upra­vo je ovo dru­go bi­lo po­vod za jed­nu po­du­gač­ku ras­pra­vu u ko­joj je mno­go lju­di raz­li­či­tim ko­men­ta­ri­ma i sta­vo­vi­ma re­a­go­va­lo na ne­u­vi­je­nu kri­ti­ku ko­ju je na ra­čun neo­d­go­vor­nih i alj­ka­vih ri­bo­lo­va­ca upu­tio je­dan pro­fe­si­o­nal­ni ri­bo­ču­var. Taj čo­vek, ina­če na gla­su kao vr­lo sa­ve­stan i vre­dan kad je reč o kon­tro­li vo­da ko­je su mu po­ve­re­ne i o za­šti­ti ri­bljeg fon­da, ni­je pro­pu­stio da uz fo­to­gra­fi­ju hr­pe sme­ća na jed­nom po­pu­lar­nom re­vi­ru is­kri­ti­ku­je one za ko­ji­ma je to osta­lo, do­dav­ši da ri­bo­ču­va­ri ni­su oba­ve­zni da sku­plja­ju đu­bre ko­je ri­bo­lov­ci ba­ca­ju, a što ne­ki oči­gled­no oče­ku­ju, bu­du­ći da se sve če­šće osim ra­su­tog ot­pa­da mo­gu vi­de­ti na oba­la­ma i sme­ća pu­ne ke­se oka­če­ne na gra­ne dr­ve­ća ili osta­vlje­ne na ze­mlji sa ide­jom da ih ne­ko dru­gi od­ne­se na od­la­ga­li­šte.

IN­TE­RE­SANT­NE SU, A RE­KLO BI SE I in­di­ka­tiv­ne bi­le re­ak­ci­je ko­je su usle­di­le. Do­sta je bi­lo onih ko­ji su go­to­vo pot­pu­no rav­no­du­šno kon­sta­to­va­li da sme­će za ri­bo­lov­ci­ma osta­je svu­da i da je oči­to be­smi­sle­no na­da­ti se da će se to sa­mo od se­be pro­me­ni­ti dok se ne pro­me­ni ka­zne­na po­li­ti­ka, tj. od­nos dr­ža­ve pre­ma tom pi­ta­nju. Bi­lo je, me­đu­tim, i evi­dent­no ogor­če­nih lju­di, ka­ko onih ko­ji se od­go­vor­no (tj. nor­mal­no) od­no­se pre­ma svom okru­že­nju, ta­ko i onih ko­ji­ma je vi­še od sli­ke di­vlje mi­ni-de­po­ni­je na oba­li ri­bo­lov­ne vo­de i od to­ga što mno­gi ri­bo­lov­ci oči­gled­no ba­ca­ju đu­bre bez ika­kvog ustru­ča­va­nja za­sme­tao stav ri­bo­ču­va­ra da je nje­gov po­sao da kon­tro­li­še po­što­va­nje pro­pi­sa u ve­zi s ri­bo­lo­vom i da spre­ča­va nji­ho­vo kr­še­nje, a ne i da či­sti oba­le za oni­ma ko­ji ih bez­ob­zir­no pr­lja­ju. Na­i­me, is­po­sta­vi­lo se da ni­je ma­lo onih ko­ji­ma de­lu­je lo­gič­no da ri­bo­ču­var bu­de i ne­ka vr­sta do­ma­ra ili hi­gi­je­ni­ča­ra na ri­bo­lov­noj vo­di, ali go­to­vo ni­ko od onih ko­ji ta­ko mi­sle ni­je po­me­nuo da bi bi­lo lo­gič­no da ri­bo­ču­var ima ovla­šće­nja po­put, re­ci­mo, ame­rič­kih ren­dže­ra, tj. pra­vo i oba­ve­zu da di­rekt­no pod­no­si pri­ja­ve ne sa­mo pro­tiv onih ko­ji kr­še Za­kon o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da i pra­te­će pod­za­kon­ske ak­te (o pri­bo­ru i sred­stvi­ma ko­ji­ma se pe­ca, te o me­ra­ma, lo­vo­sta­ji­ma i do­zvo­lje­nom dnev­nom ulo­vu), već i pro­tiv onih ko­ji u vo­du ili na oba­lu ba­ca­ju sme­će ili na bi­lo ko­ji dru­gi na­čin de­gra­di­ra­ju i ugro­ža­va­ju pri­ro­du.

A TO NAS DO­VO­DI DO JED­NOG od broj­nih po mom su­du ne­do­volj­no do­bro re­gu­li­sa­nih aspe­ka­ta za­šti­te ri­bo­lov­nih vo­da i ri­bljeg fon­da – pi­ta­nja ovla­šće­nja i du­žno­sti ri­bo­ču­va­ra i ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja od­no­sno za­šti­će­nih pod­ruč­ja ali i nji­ho­vih re­al­nih mo­guć­no­sti da svoj po­sao oba­vlja­ju ta­ko da za­i­sta efi­ka­sno sa­ču­va­ju po­ve­re­ne im pri­rod­ne re­sur­se ne sa­mo od ri­bo­kra­đe već i od sve­ga osta­log što ugro­ža­va i ri­blji fond i pri­ro­du u ce­li­ni. Pri če­mu je od­no­še­nje ba­če­nih ke­sa, kon­zer­vi i fla­ša, na­ža­lost, je­dan od još i naj­ma­njih pro­ble­ma, a vr­lo ve­ro­vat­no i naj­lak­še re­ši­vih, kao što će se vi­de­ti ka­da po­me­ne­mo one osta­le, ko­ji ma­nje upa­da­ju u oči.

KO­RI­SNIK JE, PRI­ME­RA RA­DI, PO ZA­KO­NU o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da du­žan da iz­ve­sti mi­ni­star­stvo o sva­kom ugi­nu­ću ri­ba na vo­da­ma o ko­ji­ma se sta­ra, kao i da u svom pro­gra­mu upra­vlja­nja de­fi­ni­še pro­ce­du­re za ot­kri­va­nje i su­zbi­ja­nje za­ga­đi­va­nja ri­bo­lov­nih vo­da. Za­bra­nje­no je istim za­ko­nom i za­ga­đi­va­ti ri­bo­lov­nu vo­du štet­nim i opa­snim ma­te­ri­ja­ma ko­je mo­gu me­nja­ti ili po­gor­ša­va­ti njen usta­lje­ni kva­li­tet i na taj na­čin ugro­ža­va­ti ri­blji fond, a ako do­đe do pro­me­ne fi­zič­kih, he­mij­skih ili bi­o­lo­ških od­li­ka ri­bo­lov­ne vo­de ko­je štet­no de­lu­ju na ri­bu ili po­sto­ji oprav­da­na sum­nja da će do to­ga do­ći – ko­ri­snik je du­žan da pre­du­zme od­go­va­ra­ju­će me­re, uklju­ču­ju­ći i iz­lov ugro­že­ne ri­be ra­di nje­nog spa­sa­va­nja i tran­slo­ka­ci­ju u dru­gu ri­bo­lov­nu vo­du.

ME­ĐU­TIM, IZ­ME­ĐU TIH oba­ve­za na pa­pi­ru i efi­ka­snog de­lo­va­nja u prak­si, tj. is­te­ri­va­nja prav­de u slu­ča­ju da do­đe do iole ve­ćeg za­ga­đe­nja, zja­pi ogrom­na pro­va­li­ja, ko­ja (kao da) je na­pra­vlje­na sa že­ljom da ve­li­ki tro­va­či... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 555-)