Izdašni Mlekarski jaz

Na Be­lom Ti­mo­ku, na sa­mom obo­du Za­je­ča­ra, po­red pu­ta ko­ji vo­di ka srp­sko-bu­gar­skoj gra­ni­ci na­la­zi se je­dan od dva naj­po­pu­lar­ni­ja re­vi­ra za zim­ski lov sko­ba­lja na toj re­ci. Na­rav­no, ni­je tu sko­balj je­di­ni pri­su­tan – i klen, mre­na i šlji­var ume­ju da se ja­ve, a ima i krup­nih ri­ba svih po­bro­ja­nih vr­sta, od ko­jih naj­ve­će bu­du te­ške i do 1,5 kg

Ovaj zi­mov­nik ne­ki za­je­čar­ski ri­bo­lov­ci zo­vu Mle­kar­ski jaz, a dru­gi Bol­nič­ki most, jer se na­la­zi bli­zu fa­bri­ke mle­ka i grad­ske bol­ni­ce. Po­pu­la­ran je po­stao ra­nih se­dam­de­se­tih go­di­na, ot­pri­li­ke u vre­me ka­da su na­ši plov­ka­ro­ši po­če­li da bam­bu­so­ve šta­po­ve ma­sov­ni­je za­me­nju­ju du­gim te­le­sko­pi­ma od ve­štač­kih ma­te­ri­ja­la (u po­čet­ku od fi­ber­gla­sa, a ka­sni­je i od kar­bo­na), te da ko­ri­ste ma­ši­ni­ce, kva­li­tet­ne mo­no­fi­le i udi­ce. U sa­mom ja­zu, či­ja je du­bi­na ta­da pri pro­seč­nom vo­do­sta­ju bi­la do oko 3 m, pe­ca­li su se klen, sko­balj, de­ve­ri­ka, šlji­var, mre­na, pa čak i som. Sit­ne be­le ri­be je bi­lo u iz­o­bi­lju, jer je ima­la mno­go hra­ne zbog stal­nog iz­li­va­nja ot­pad­ne su­rut­ke iz grad­ske mle­ka­re. Pe­ca­lo se u to do­ba od pro­le­ća do kra­ja je­se­ni, dok zi­mi sko­ro da i ni­je bi­lo ri­bo­lo­va bu­du­ći da je kli­ma bi­la mno­go oštri­ja, pa su tem­pe­ra­tu­re u Za­je­ča­ru i oko­li­ni to­kom naj­hlad­ni­jeg go­di­šnjeg do­ba re­dov­no bi­le znat­no is­pod nu­le. Mno­ge ge­ne­ra­ci­je za­je­čar­skih pe­ca­ro­ša su na Mle­kar­skom ja­zu pra­vi­le pr­ve ri­bo­lo­vač­ke ko­ra­ke, a ni­je ma­li broj onih ko­ji su u to vre­me na ovom re­vi­ru ostva­ri­li i naj­bo­lje ulo­ve u ka­ri­je­ri.

SI­TU­A­CI­JA JE BI­LA TA­KVA do pre pet­na­e­stak go­di­na, ka­da je jaz po­pu­stio (tj. uru­šio se), te je od­jed­nom du­bi­na ce­log dve­sto­ti­nak me­ta­ra du­gog zi­mov­ni­ka sma­nje­na za oko dve tre­ći­ne. Na­kon to­ga su usle­di­le i dru­ge pro­me­ne, od ko­jih su ne­ke čo­ve­ko­vih ru­ku de­lo, dok su dru­ge na­stu­pi­le kao nji­ho­va po­sle­di­ca. Oba­la je is­kr­če­na i ure­đe­na pra­vlje­njem ze­mlja­nog na­si­pa, a iz ovog re­vi­ra po­vu­kli su se som i krup­na de­ve­ri­ka, ko­ji­ma sma­nje­na du­bi­na oči­gled­no ni­ka­ko ni­je od­go­va­ra­la.

Na ra­dost ri­bo­lo­va­ca, osta­li su sko­balj, klen, mre­na, šlji­var i ka­u­gler, po­ja­vi­la se bo­dor­ka, a ne­gde od kra­ja ok­to­bra, tj. sa pr­vim pro­hlad­nim je­se­njim da­ni­ma, po­pu­la­ci­ja sko­ba­lja se na ovom de­lu re­ke na­glo po­ve­ća­va­la jer je ta ri­ba u no­vim uslo­vi­ma u Mle­kar­skom ja­zu pro­na­šla ide­a­lan zi­mov­nik.

DA­KA­KO, TO NI­JE PRO­ŠLO ne­za­pa­že­no me­đu ri­bo­lov­ci­ma, pa se od po­čet­ka je­se­ni ov­de sva­ko­dnev­no oku­plja i po tri­de­se­tak sko­ba­lja­ša (tj. plov­ka­ro­ša), ko­ji tu po pra­vi­lu uspe­šno pe­ca­ju sve ne­gde do po­lo­vi­ne mar­ta (s tim što se ove go­di­ne zim­ska se­zo­na u ja­zu po svoj pri­li­ci za­vr­ši­la već pred kraj fe­bru­a­ra).

Za­ni­mlji­vo je da se u tom udar­nom pe­ri­o­du ov­de pe­ca prak­tič­no sa­mo na ri­bo­lov­ni hleb, uz pri­hra­nu ras­kva­še­nim... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 553-)