Ludnica pred porast

Lov be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Dri­ni pri­lič­no je zah­te­van, ka­ko zbog ve­li­či­ne re­ke, ne­ret­ko te­škog te­re­na i ja­kog to­ka na mno­gim iz­gled­nim me­sti­ma, ta­ko i zbog ve­li­ke pro­seč­ne te­ži­ne be­le ri­be ko­ja se hva­ta. Ali ka­da se is­ku­sni ri­bo­lov­ci na pra­vi na­čin pri­pre­me i uz to ima­ju sre­će da na­i­đu na po­vo­ljan vo­do­staj i pro­zir­nost, re­zul­tat mo­že bi­ti iz­u­ze­tan

Sa dru­ga­rom i ko­le­gom po šta­pu Iva­nom Fi­li­po­vi­ćem iz Uži­ca, mla­dom na­dom srp­skog ri­bo­lo­va, do­sta du­go sam pla­ni­rao dru­že­nje na vo­di. Naj­pre smo ima­li na­me­ru da to upri­li­či­mo na Za­pad­noj Mo­ra­vi, na ko­ju Ivan ne ide pre­če­sto, ali nas je u to­me ome­la ve­li­ka pro­me­na vre­me­na (sneg pa na­glo oto­plje­nje), na­kon ko­je su i ta re­ka i mno­ge dru­ge u nje­nom sli­vu »uda­ri­le u oba­lu«, tj. na­do­šle to­li­ko da se ni­je mo­glo uspe­šno pe­ca­ti nig­de, pa ni u naj­po­se­će­ni­jim zi­mov­ni­ci­ma u Tr­ste­ni­ku i Uglja­re­vu. Za­to smo se bez mno­go pre­mi­šlja­nja opre­de­li­li za od­la­zak na Dri­nu kod Vi­še­gra­da, gde vo­da ta­da još ni­je bi­la ve­li­ka, te je obe­ća­va­la us­pe­šan ri­bo­lov.

BR­ZO SMO SE OR­GA­NI­ZO­VA­LI I DO­GO­VO­RI­LI šta ko no­si i ko­jim će­mo ko­li­ma ići ka­ko bi­smo se ne­ka­ko u jed­no vo­zi­lo sme­sti­li i nas tro­ji­ca (išao je sa na­ma i vr­sni fi­de­raš Mi­loš Jo­lo­vić, moj su­gra­đa­nin iz Iva­nji­ce) i ve­li­ka ko­li­či­na pri­bo­ra, prak­tič­no neo­p­hod­na za iole ozbilj­ni­ji mo­der­ni fi­der ri­bo­lov. Nas dvo­ji­ca kre­nu­li smo iz Iva­nji­ce već oko 3 sa­ta uju­tru. Noć je bi­la mir­na i to­pla za zim­sko do­ba, a sneg se dav­no oto­pio i pu­te­vi su bi­li su­vi, ta­ko da smo na Be­lim ze­mlja­ma iz­nad Uži­ca bi­li već oko 4,15 č. Ivan nas je če­kao kao za­pe­ta pu­ška, pa smo se da­li na pa­ko­va­nje,  od­mah po­tom na­sta­viv­ši put, to­kom kog je Ivan, kao naj­mla­đi član eki­pe, se­deo na zad­njem se­di­štu, mal­te­ne za­tr­pan opre­mom. Već oko 4,45 č bi­li smo na gra­ni­ci, ko­ju smo pre­šli ne­što pre 5 č, i oko po­la sa­ta ka­sni­je sti­gli smo u još uvek uspa­va­ni Vi­še­grad, u ko­me se, ka­da smo uga­si­li mo­tor, mo­gao ču­ti sa­mo la­vež po­ne­kog psa iz da­lji­ne.

ME­STO ZA RI­BO­LOV SMO UNA­PRED oda­bra­li, pa smo od­mah kre­nu­li put Vi­še­grad­ske ba­nje i pla­toa is­pred ta­mo­šnjeg ka­ja­ka­škog klu­ba. Ovaj deo Dri­ne po­seb­no vo­lim jer je pi­tom i pri­stu­pa­čan – auto je bu­kval­no na tri ko­ra­ka od me­sta gde se pe­ca, a pla­to je čist i sa nje­ga se ri­ba mo­že lo­vi­ti do­slov­ce u pa­ti­ka­ma. Vo­do­staj je bio ma­lo vi­ši ne­go što smo oče­ki­va­li, ali to ni­je ima­lo ni­ka­kvog uti­ca­ja na na­še pla­no­ve i pri­stup, jer na ovom me­stu re­ka je umi­re­na je­ze­rom ko­je po­či­nje ne­što ni­že i po vo­do­sta­ju ko­ji smo za­te­kli na de­lu gde pe­ca­mo već je je­dva te­kla

Br­zo smo se po­sta­vi­li i ba­ci­li na mon­ti­ra­nje pri­bo­ra, a po­tom i na me­ša­nje hra­ne. Ka­ko smo se do­go­vo­ri­li da ju­ri­mo plo­ti­cu, re­ši­li smo da na­pra­vi­mo istu hra­nu za svu tro­ji­cu – slat­ka­stu me­ša­vi­nu od po 25% Mi­lo Sa­vet­ta i Sen­sas 3000 Gros Gar­dons, te 50% Sen­sas Su­per Pri­ma Gar­dons, a u tu sme­su smo do­da­li do­bro po­zna­ti Sen­sas Aro­mix Gar­dons, ko­ji pri­ma­mu či­ni još atrak­tiv­ni­jom. Na­kon me­ša­nja i pro­se­ja­va­nja uba­ci­li smo u po­su­du i 2 kg te­ške ze­mlje, a u hra­nu smo do­da­va­li ži­ve i mr­tve cr­ve i hleb­ne mr­ve Carp Zo­om, naj­bo­lji pro­iz­vod te vr­ste ko­ji sam do sa­da ko­ri­stio. Mi­lo Sa­vet­ta je pri­ma­ma krup­ni­je gra­nu­la­ci­je, ko­ja do­bro »pi­je vo­du«, pa je do­dat­no kva­še­nje bi­lo oba­ve­zno, a na le­plji­vu sme­su sa bla­gom aro­mom ba­na­ne je Aro­mix do­da­tak ve­o­ma le­po le­gao, ta­ko da smo do­bi­li sa­vr­še­nu kom­bi­na­ci­ju za plo­ti­ce, ta­kvu da uz to mo­že da po­ne­se do­sta cr­va, ko­jih smo za ovo pe­ca­nje (za pri­ma­mu i ma­mac) spre­mi­li ce­la tri li­tra.

SVA­NU­LO JE DOK SMO uži­va­li u ka­fi na oba­li Dri­ne, a od­mah na­kon to­ga po­za­ba­vi­li smo se pra­vlje­njem si­ste­ma i za­vr­šnim pri­pre­ma­ma. Ivan je za­u­zeo naj­vi­šu po­zi­ci­ju, a Mi­loš naj­ni­žu. Ja sam sa­če­kao da Ivan pro­ba na ko­ju se hra­ni­li­cu mo­že pe­ca­ti (tj. da utvr­di ko­ja će sta­ja­ti ne­po­mič­no na dnu na oda­bra­noj da­lji­ni), pa sam se na osno­vu to­ga opre­de­lio za For­max Vi­sa­ge od 3,9 m,  te­ži­ne ba­ca­nja 100 g, vr­lo ži­lav štap po­go­dan za upo­tre­bu čak i sa hra­ni­li­ca­ma mak­si­mal­ne te­ži­ne za ko­ju je de­kla­ri­san... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 550-)