Tajna nizvodnog hranjenja

Jed­no od osnov­nih pra­vi­la u reč­nom ri­bo­lo­vu mir­nih vr­sta jeste da pri­ma­mu tre­ba ba­ca­ti uz­vod­no od me­sta sa kog pe­ca­mo, ka­ko bi na dno do­spe­la tač­no is­pred nas ili ne­znat­no niz­vod­no. Me­đu­tim, ima i si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma to pra­vi­lo ne va­ži, već hra­nu tre­ba ba­ca­ti znat­no niz­vod­ni­je, jer će­mo ta­ko do­bi­ti mo­guć­nost da ma­mac po­nu­di­mo ri­bi na atrak­tiv­ni­ji na­čin

Vo­do­staj Du­na­va kod No­vog Sa­da i to­kom let­njeg pe­ri­o­da bio je ne­što vi­ši ne­go što je uobi­ča­je­no, pa se me­sti­ma na ko­ji­ma sam pret­hod­nih go­di­na pe­cao ni­je mo­glo ni pri­ći. Tek sre­di­nom sep­tem­bra vo­da je opa­la na »let­nji« ni­vo, a to sam od­mah is­ko­ri­stio za od­la­zak na taj te­ren.

Dru­gar Adi (Al­bert Nađ, ne­ka­da­šnji fud­ba­ler Par­ti­za­na) i ja na vo­du smo sti­gli ra­no i za­te­kli ko­le­ge fi­de­ra­še ka­ko po­la­ko pa­ku­ju svo­ju opre­mu. To nam je bi­lo čud­no u pr­vi mah, ali su nam oni ob­ja­sni­li da pe­ca­ju sa­mo no­ću jer je pre­ko da­na ri­ba to­tal­no ne­ak­tiv­na. No kad smo već do­šli iz Be­o­gra­da, re­ši­li smo da ipak pro­ba­mo da lo­vi­mo, pa sam po­čeo sa pri­pre­mom pri­bo­ra i pri­ma­me.

OVO­GA PU­TA NA­MON­TI­RAO SAM bo­lo­njez du­ži­ne 5 m, po­što znam da dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le, na da­lji­ni na ko­joj sam pla­ni­rao da pe­cam, du­bi­na ne pre­la­zi 2 m. Tok na ovom de­lu Du­na­va je ve­o­ma brz, pa sam se iako je du­bi­na ta­ko ma­la od­lu­čio za plo­vak no­si­vo­sti 6 g. Op­te­re­tio sam ga olov­nom »su­zom« te te­ži­ne, is­pod ko­je sam ve­zao du­plu vr­ti­li­cu ve­li­či­ne 20, a za nju pred­vez du­ga­čak oko 60 cm, od naj­lo­na pro­me­ra 0,12 mm, na či­jem se kra­ju na­la­zi­la udi­ca Col­mic MR200, ve­li­či­ne 14.

NA 3 KG SU­VE PRI­MA­ME DO­DAO sam čak 6 kg te­ške ze­mlje ka­ko bi se ku­gle što du­že za­dr­ža­le na me­stu na ko­je sam ih pla­si­rao u toj ve­o­ma br­zoj vo­di. U po­me­nu­ti miks hra­ne i ze­mlje do­dao sam 0,5 l za­le­đe­nih cr­vi­ća i pre­zlu u bo­ji, a u dru­goj po­su­di sam ule­pio 1,5 l ži­vih cr­vi­ća sa 2 kg krup­ni­je ri­zle (sit­nih ka­men­či­ća). Od pri­ma­me sam pra­vio ku­gle ve­li­či­ne po­mo­ran­dže, dok su ku­gle cr­vi­ća i ri­zle bi­le ne­što ma­nje.

Na po­čet­ku sam ba­cio 5 ku­gli pri­ma­me i 3 ku­gle le­plje­nih cr­vi­ća, i to ne­ko­li­ko me­ta­ra niz­vod­no od me­sta na ko­jem sam sta­jao (što će se ka­sni­je is­po­sta­vi­ti kao ve­o­ma bit­no). Po­če­li smo sa pe­ca­njem, ali u pr­vih tri­de­se­tak mi­nu­ta go­to­vo da smo bi­li bez udar­ca. Te vo­žnje plov­ka bez ri­be is­ko­ri­sti­li smo za po­de­ša­va­nje du­bi­ne, a po­ka­za­lo se da je naj­bo­lje ka­da se na­me­sti da »su­za« bu­de na sve­ga ne­ko­li­ko san­ti­me­ta­ra iz­nad dna, dok udi­ca sa mam­cem  leb­di tik iz­nad nje­ga ili ga čak i do­di­ru­je. 

KA­KO PO­SLE PO­LA SA­TA NI­JE bi­lo de­ša­va­nja, do­hra­nio sam sa još dve ku­gle hra­ne i jed­nom ku­glom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 542-)