Pseći peleti na šarandžijski način

Tro­fej­ne pri­mer­ke so­ma, ko­ji mo­gu bi­ti du­gi i znat­no pre­ko dva me­tra i te­ški vi­še de­se­ti­na ki­lo­gra­ma, ni­je la­ko iz­va­di­ti ni iz čam­ca, ko­li­ko god jak pri­bor da ko­ri­sti­mo. A naš mla­di ko­le­ga, ko­ji je donedavno bio ori­jen­ti­san na lov ša­ra­na, spe­ci­ja­li­zo­vao se za ci­lja­no pe­ca­nje pra­vih gr­do­si­ja sa oba­le, i to na pse­ću hra­nu!

Ro­dom sam iz Ja­go­di­ne, a ri­bo­lo­vom se ba­vim od ma­lih no­gu i ni­sam pre­ki­dao sa pe­ca­njem ni ka­da sam se pre­se­lio u Fran­cu­sku. Ali pro­me­ni­le su se vo­de na ko­je iz­la­zim, ri­be ko­je ci­lja­no lo­vim i teh­ni­ka ko­jom to či­nim. Dok sam u Sr­bi­ji uglav­nom va­ra­li­ča­rio kle­na na Ve­li­koj Mo­ra­vi, u Fran­cu­skoj sam se spe­ci­ja­li­zo­vao za lov du­bin­skim me­to­dom na re­ci Se­ni u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Pa­ri­za, gde sam naj­pre ju­rio ša­ra­na, da bih se u po­sled­nje vre­me pot­pu­no pre­o­ri­jen­ti­sao na so­ma.

Se­na je plov­na i ni­je pre­vi­še br­za, ta­ko da se na njoj mo­že pe­ca­ti i na plo­vak i du­bin­ski i va­ra­li­ča­re­njem. Na de­lu na kom ja lo­vim pro­seč­na du­bi­na na sre­di­ni re­ke je oko 7-8 m (pri sred­njem vo­do­sta­ju), ali ima i me­sta na ko­ji­ma do­sti­že 10 m. Ri­blji fond je ra­zno­vr­stan i vr­lo bo­gat za na­še stan­dar­de. Od gra­bli­vi­ca ima ve­li­kih so­mo­va, štu­ka, smu­đe­va i ban­da­ra, a od mir­nih vr­sta naj­vi­še se lo­ve ša­ra­ni (ima i do­sta ka­pi­tal­nih pri­me­ra­ka), de­ve­ri­ke i bo­dor­ke. Do­zvo­lje­no je pe­ca­ti i no­ću, ali se ta­da ne sme­ju ko­ri­sti­ti ži­vi mam­ci, već sa­mo ku­ku­ruz, pe­le­ti i slič­no.

JED­NU OD SPE­CI­FIČ­NO­STI ri­bo­lo­va na ovoj re­ci u od­no­su na onaj na mno­gim na­šim te­ku­ći­ca­ma pred­sta­vlja i to što je duž nje­nih oba­la pri­ve­zan ve­ći broj bro­do­va pre­pra­vlje­nih u re­sto­ra­ne ili stam­be­ne objek­te. Is­pod tih ne­po­kret­nih plo­vi­la ri­ba na­la­zi za­klon, a tu za nju ima i po­do­sta hra­ne, jer je ostat­ke je­la do­pu­šte­no ba­ca­ti u vo­du. To po­seb­no od­go­va­ra baš so­mo­vi­ma, ko­ji se če­sto mo­gu vi­de­ti ka­ko se di­žu na po­vr­ši­nu ka­da vi­de ili na­mi­ri­šu ne­što je­sti­vo, od­no­sno ka­da ču­ju zvuk ko­ji uka­zu­je da je ne­što pa­lo u vo­du.

Na Se­ni sam po­čeo da pe­cam pro­šlog le­ta, a slu­čaj­ni ulov so­ma, du­gog 1,2 m, na ša­ra­nu na­me­nje­ni ma­mac, uči­nio je da se za­in­te­re­su­jem za lov te gra­blji­ve ri­be. Ubr­zo sam uhva­tio još dva ko­ma­da slič­ne ve­li­či­ne, što je pre­lo­mi­lo da od­lu­čim da se pot­pu­no po­sve­tim so­mu, kog pe­cam is­klju­či­vo u ve­čer­njem cu­gu, od 19 do 23 č.

U FRAN­CU­SKOJ JE VE­O­MA PO­PU­LA­RAN lov so­ma i na va­ra­li­ce i na ve­li­ke ke­de­re, ali u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sve je vi­še onih ko­ji ga pe­ca­ju na »ša­ran­džij­ski na­čin« – na ve­li­ke pe­le­te i boj­li­je preč­ni­ka i do 35 mm, naj­če­šće sa me­snom aro­mom (ha­li­bu­ta ili ne­ke dru­ge ri­be ja­kog mi­ri­sa, školj­ke, ra­ka...), ko­ji­ma se i pri­hra­nju­je. Ta­kvom pri­stu­pu po­seb­no se ra­du­ju fir­me ko­je pro­da­ju mam­ce i pri­ma­me, a ko­ji­ma to do­no­si ve­li­ke pro­me­te, jer so­mo­vi mno­go je­du. Ali ni ri­bo­lov­ci ni­su na­iv­ni, pa i u Fran­cu­skoj i u Ne­mač­koj i dru­gim za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma mno­gi so­ma­ro­ši kao udar­ni ma­mac i pri­ma­mu ko­ri­ste »Fro­lik« (»Fro­lic«) gra­nu­le za pse, či­ji mi­ris i ukus som pro­sto obo­ža­va, a za pe­ca­nje su sa­vr­še­ne jer su fa­brič­ki na­pra­vlje­ne ta­ko da ima­ju ru­pu u sre­di­ni, što je ide­al­no za mon­ti­ra­nje na »dla­ku«.

JA NA DLA­KU NI­ŽEM PO TRI Fro­lik »pe­le­ta«, pa iza njih ume­sto sto­pe­ra po­mo­ću ša­ran­džij­ske igle na­vu­čem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 541-)