Velikim propelerom na glavonje

Klen ima iz­u­zet­no ši­rok je­lov­nik i pe­ca se na raz­ne pri­rod­ne mam­ce, ali se od va­ra­li­ca za nje­gov lov da­le­ko naj­vi­še ko­ri­ste lep­ti­ri (naj­če­šće ve­li­či­na od 0 do 2), ma­li vo­ble­ri (pre­te­žno kru­ška­stog ob­li­ka), a po­ne­gde i ka­ši­ke. Za­to ni iz­u­zet­no is­ku­sni va­ra­li­čar ni­je oče­ki­vao ono što je ne­dav­no do­ži­veo usred da­na, na jed­nom od do­bro mu po­zna­tih me­sta

Ju­li je me­sec ka­da mi se naj­ma­nje ide u ri­bo­lov, zbog vru­ći­ne i ko­ma­ra­ca. Ali ka­ko to­kom tog me­se­ca, ka­da poč­ne ras­pust, do­ve­zem po­ro­di­cu u Sr­bi­ju, a ja se vra­tim u Ita­li­ju na po­sao, po pra­vi­lu ne­ko­li­ko su­bo­ta i ne­de­lja, do ko­lek­tiv­nog go­di­šnjeg od­mo­ra, pro­ve­dem po­red vo­de.

Pr­vi slo­bo­dan vi­kend mi­nu­log ju­la is­ko­ri­stio sam da se na Sred­njem je­ze­ru u Man­to­vi za­ba­vim lo­vom krup­nih bu­co­va, a bu­du­ći da su sve mo­je ko­le­ge dru­gog vi­ken­da ima­le ne­ke neo­d­lo­žne oba­ve­ze, mo­rao sam na vo­du sam. Re­šio sam da iza­đem na re­ku Bren­tu, ko­ja usled hlad­ne vo­de i le­ti zna da po­da­ri le­pe ulo­ve. Ni­sam uklju­čio alarm na sa­tu, jer me kad ne za­mra­čim uvek bu­di pr­va dnev­na sve­tlost, a ta­ko je bi­lo i ovog pu­ta. Br­zo sam uba­cio pri­bor u ko­la i kre­nuo na pr­vo iz­gled­no me­sto – ono kod mo­sta is­pod kog ima mno­go na­ba­ca­nog ka­me­nja, či­me na­sta­je raz­li­ka u vo­do­sta­ju od bar po­la me­tra, pa se stva­ra­ju br­za­ci i ma­li vo­do­pa­di, te sto­ga vo­da obi­lu­je ki­se­o­ni­kom, što je ve­o­ma pri­vlač­no za ri­bu, po­go­to­vo u uslo­vi­ma vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra.

DVA-TRI SA­TA SAM TU PO­KU­ŠA­VAO da pre­va­rim ne­ku gra­blji­vi­cu, ali od so­ma ni­je bi­lo ni tra­ga ni gla­sa, pa sam se na­dao da je bar ne­ki bu­cov tu. Na­du su mi pod­gre­va­la ne­pre­kid­na »klju­ca­nja« va­ra­li­ca, ko­ja su me te­ra­la da po­ku­ša­vam sve i sva­šta, tj. da me­njam mam­ce ra­znih ti­po­va – vo­ble­re, še­do­ve od si­li­ko­na i pla­sti­so­la, gla­vi­nja­ri­ce... Pro­bao sam i sa ma­njim mo­de­li­ma, ali ni to ni­je da­lo re­zul­ta­ta, pa sam sta­vio pred­vez sa dva stri­me­ra i pil­ke­rom na kra­ju, či­ji mi je da­lek za­ba­čaj ko­nač­no do­neo ma­lo ja­če »kljuc« i na­kon kon­tre pr­vu ri­bu da­na na šta­pu. Zbog bli­zi­ne mo­ra, na toj de­o­ni­ci se če­sto u Bren­ti na­đu i mor­ske ri­be, što je bio slu­čaj i ovog pu­ta, ali da stvar bu­de go­ra, ovaj ci­pol ni­je bio ulo­vljen za usta, već za­ka­čen sa stra­ne. To je već bi­lo pre­vi­še, pa sam ga oslo­bo­dio, spa­ko­vao pri­bor i kre­nuo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no.

SLE­DE­ĆE ME­STO NA KOM SAM stao na­la­zi se is­pod jed­ne re­gu­la­ci­je, sa ve­li­kim ste­na­ma u vo­di, ko­je pra­ve vi­sin­sku raz­li­ku od čak ne­ko­li­ko me­ta­ra. Ov­de je vo­da već mno­go ja­ča, uz­bur­ka­na i sa vr­lo ja­kim br­za­ci­ma i kon­tra­to­ko­vi­ma. Sa mam­ci­ma sam eks­pe­ri­men­ti­sao isto kao na po­čet­ku – me­nja­ju­ći va­ra­li­ce od ra­znih ma­te­ri­ja­la, ali sam tek po­sle vi­še de­se­ti­na za­ba­ča­ja ne­ka­ko us­peo da na ma­lu pla­stič­nu gla­vi­nja­ru do­bi­jem jed­nog bu­co­va ki­la­ša, skroz uz dru­gu oba­lu, is­pod ka­me­nja, gde vo­da pa­da.

To mi je da­lo elan da na­sta­vim sa pe­ca­njem iako je sun­ce već bi­lo vi­so­ko, a vru­ći­na sve ve­ća. Ipak, oko po­la je­da­na­est sam bio na ko­rak od to­ga da dig­nem ru­ke i vr­lo je ve­ro­vat­no da bih se po­ku­pio i oti­šao ku­ći da ni­je bi­lo ne­ke ak­tiv­no­sti ri­be na sre­di­ni, u kon­tra­to­ku, ne pre­vi­še pri­met­ne ali do­volj­ne da mi ne da mi­ra. Vo­da je na tom me­stu sko­ro sta­ja­ća, pa se tu sa­ku­pi­la li­ni­ja pe­ne, a me­tar od nje, pre­ma oba­li, već je br­zak.

PO­KU­ŠAO SAM DA PLA­SI­RAM PO­VR­ŠIN­CA ti­pa »za­ra«, ali se is­po­sta­vi­lo da ga je kroz ja­ko uz­bur­ka­nu vo­du sko­ro ne­mo­gu­će vo­di­ti, pa sam br­zo od­u­stao od nje­ga, po­mi­šlja­ju­ći čak da se vra­tim na ono pr­vo me­sto. No u tom ča­su mi po­gled pa­da na ki­ne­sku ko­pi­ju Whop­per Plop­pe­ra, ko­ju do ta­da je­dva da sam i is­pro­bao, pa je va­dim iz ku­ti­je, ka­čim na kop­ču i za­ba­cu­jem. Ova va­ra­li­ca sa spe­ci­fič­no kon­stru­i­sa­nim re­pom, ko­ji se obr­će oko uz­du­žne ose te­la, le­ti pra­vo i da­le­ko, pa bez pro­ble­ma pre­ba­cu­jem br­zak i uvo­dim je u rad. Va­ra­li­ca se bo­ri sa uz­bur­ka­nom vo­dom, ali je  ta­la­si če­sto po­ta­pa­ju. Ipak, za­ba­cu­jem po­no­vo, ali sa­da vrh šta­pa dr­žim vi­so­ko i do­bi­jam ti­me ono što sam že­leo – va­ra­li­ca osta­je na po­vr­ši­ni i na ta­la­si­ma, pr­ska­ju­ći svo­jim spe­ci­fič­nim re­pom i pri spo­rom vo­đe­nju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 539-)