Crvići i tvrde kugle

Plov­ka­re­nje be­le ri­be na Dri­ni mo­že bi­ti ne­za­bo­rav­no, ali i to­tal­no ne­u­spe­šno, ako na­i­đe­mo na ne­po­vo­ljan vo­do­staj, ko­ji u sred­njem i do­njem to­ku mo­že da se me­nja i po ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no, za­vi­sno od re­ži­ma ra­da ve­li­kih hi­dro­e­lek­tra­na. No, pra­vi maj­sto­ri i u ne­po­volj­nim uslo­vi­ma ume­ju da se pri­la­go­de i da na­đu na­čin da ostva­re ulov za pam­će­nje

Dri­nu u oko­li­ni Ma­log Zvor­ni­ka sam u po­sled­njih de­se­tak da­na po­se­tio dva pu­ta. Pr­vi put je ri­bo­lov bio us­pe­šan, ali sam zbog ve­o­ma lo­šeg vre­me­na (pre sve­ga zbog ja­ke ki­še) na­pra­vio sa­mo ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja, ne­do­volj­no da bih ilu­stro­vao tekst, pa o to­me ni­sam ni pi­sao. Na sre­ću, vre­me je pre ne­ko­li­ko da­na po­slu­ži­lo. Ni­je bi­lo pa­da­vi­na, a du­vao je sa­svim blag niz­vod­ni ve­tar, što je omo­gu­ći­lo me­ni i mom ime­nja­ku Ne­ma­nji Ar­ga­ki­je­vu sko­ro sa­vr­šen dan za ri­bo­lov i uži­va­nje na vo­di.

Sva­kog ri­bo­lov­ca na Dri­ni mu­či njen pro­men­ljiv vo­do­staj, tj. ve­li­ke dnev­ne osci­la­ci­je, ko­je za­vi­se od re­ži­ma hi­dro­e­lek­tra­na u sred­njem i gor­njem to­ku. Ni­vo vo­de če­sto osci­li­ra i do dva me­tra, što mo­že bi­ti ne sa­mo ne­zgod­no za ri­bo­lov, već i ve­o­ma opa­sno za ri­bo­lov­ce ko­ji se na­đu na ne­kom od mno­go­broj­nih ostr­va­ca ili na te­re­ni­ma na ko­ji­ma oba­la ni­je pri­stu­pač­na, pa ni­je la­ko iza­ći iz vo­de ka­da vo­da poč­ne na­glo da ra­ste, a tok se znat­no ubr­za. Te pro­me­ne umno­go­me uti­ču i na ak­tiv­nost ri­be, a i na iz­bor me­sta za ri­bo­lov. Po­treb­no je na­ći me­sto sa po­god­nim to­kom i što je mo­gu­će rav­ni­jim dnom, ka­ko bi i pri du­gim vo­žnja­ma plov­ka­ro­ških si­ste­ma udi­ca bi­la tik uz sa­mo dno. Ide­al­na da­lji­na za pe­ca­nje je ona na ko­joj se ma­ti­ca pre­la­ma sa ne­što spo­ri­jom vo­dom, a ta je li­ni­ja u ovom slu­ča­ju bi­la uda­lje­na vi­še od 50 m od oba­le, pa je ga­že­nje hlad­ne Dri­ne bi­lo ne­iz­be­žno. 

NA OVOM DE­LU RE­KE RA­NI­JE sam pe­cao mre­nu, plo­ti­cu i sko­ba­lja, pa sam i ovog pu­ta pri­ma­mu osmi­slio ta­ko da pro­bam da pri­ma­mim sve na­ve­de­ne vr­ste. Još dok sam se tak­mi­čio u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji, do­sta sam ko­ri­stio pri­ma­me ita­li­jan­ske fir­me Mi­lo, na ko­je sam po­sle vi­še go­di­na pa­u­ze po­čeo po­no­vo da lo­vim. Sme­su od dve­ju pri­ma­ma – Spe­cial Ca­ve­da­no i Fon­do (ukup­no 3,5 kg) uve­ćao sam još za 1,5 kg obič­nog mle­ve­nog kek­sa i 1,5 kg pre­zle, do­biv­ši ta­ko 6,5 kg bra­šna­ste hra­ne, ko­ju sam ote­žao sa 8 kg te­ške ze­mlje. Do­da­vao sam vo­du, ka­ko bi ma­sa bi­la što le­plji­vi­ja i »gu­me­ni­ja«, ali sam ve­o­ma pa­zio da je ne na­vla­žim pre­te­ra­no. Cr­vi su kod ova­kvog pe­ca­nja oba­ve­zni, pa sam po­neo čak 2,5 l, ali sam vo­dio ra­ču­na da ih ne si­pam pre­vi­še, ka­ko ne bih ti­me osla­bio ku­gle, ko­je zbog ve­o­ma ja­kog to­ka mo­ra­ju bi­ti čvr­ste, ka­ko bi ce­le pa­le na dno. Na kra­ju sam ma­si do­dao i ma­lo adi­ti­va sa mi­ri­som si­ra i sto­ti­nak gra­ma kek­sa u bo­ji... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 415-)