Čeprkanje pored trave

Du­ga zi­ma i ne­sta­bil­no vre­me od­ra­zi­li su se na ak­tiv­nost ve­ći­ne ri­bo­lov­no atrak­tiv­nih vr­sta u Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji), pa i ban­da­ra, ko­ji je pro­ra­dio ka­sni­je ne­go što je uobi­ča­je­no. Uz to je ovaj bor­be­ni ma­li pre­da­tor ig­no­ri­sao ne­ke od va­ra­li­ca na ko­je je pret­hod­nih go­di­na u ovo do­ba ve­o­ma uspe­šno lo­vljen, ali su pra­vi po­sve­će­ni­ci us­pe­li da upr­kos sve­mu na­đu for­mu­lu uspe­ha

Iako vi­še vo­lim da ci­lja­no lo­vim gr­ge­ča u ra­nu je­sen, i pro­le­će ima svo­jih ča­ri. Se­zo­nu sam ove go­di­ne otvo­rio ne­što ka­sni­je ne­go što je uobi­ča­je­no, de­lom zbog oba­ve­za, de­lom zbog lo­šeg vre­me­na u onim da­ni­ma ka­da sam mo­gao na pe­ca­nje, a de­lom i za­to što je usled ni­skih tem­pe­ra­tu­ra mrest ban­da­ra za­ka­snio i pro­te­gao se sko­ro do kra­ja apri­la. Ali na iz­ma­ku pro­šlog me­se­ca je pa­re­nje na Sav­skom je­ze­ru bi­lo ko­nač­no go­to­vo, pa su gr­ge­či kre­nu­li u po­tra­gu za hra­nom; le­po vre­me i vi­sok vo­do­staj su išli na ru­ku na­ma ko­ji tu ri­bu lo­vi­mo ul­tra­la­kim va­ra­li­ča­re­njem, i ovog pu­ta sam te po­volj­ne uslo­ve ve­o­ma do­bro is­ko­ri­stio. 

U ne­ko­li­ko na­vra­ta uži­vao sam u još uvek pro­hlad­nim, ali ukup­no uzev pre­div­nim ju­tri­ma na Adi Ci­gan­li­ji, uz svež va­zduh i ti­ši­nu ko­ju re­me­ti sa­mo cvr­kut pti­ca. U ovom de­lu se­zo­ne gr­geč – osim što na­sto­ji da na­dok­na­di te­ži­nu i sna­gu ko­je je iz­gu­bio to­kom mre­sta, pa se in­ten­ziv­no hra­ni – svo­jim po­na­ša­njem na­ma ri­bo­lov­ci­ma ide na ru­ku i ti­me što se gru­pi­še u ja­ta (za raz­li­ku od je­se­ni, ka­da sve iole ve­će je­din­ke lo­ve sa­mo­stal­no). Ta ja­ta, ko­li­ko sam za­pa­zio, po pra­vi­lu bro­je od 5 do 15 je­din­ki, ko­je če­sto do oba­le do­pra­te svo­je krup­ne srod­ni­ke dok ih za­ma­ra­mo i pri­vla­či­mo, a sve to, kao i pa­tro­li­ra­nje gr­ge­ča uz tra­vu, u po­tra­zi za hra­nom, u iz­u­zet­no bi­stroj vo­di Sav­skog je­ze­ra sa­vr­še­no se ja­sno vi­di uko­li­ko ne­ma ve­tra ili ki­še. 

U PR­VOM IZ­LA­SKU, kao i uvek na po­čet­ku pro­leć­ne se­zo­ne va­ra­li­ča­re­nja ban­da­ra, pe­ca­nje sam za­po­čeo ma­lim gu­me­nim Crazy Fish i Ber­kley nim­fa­ma, na­mon­ti­ra­nim na džig udi­ce sa la­kim gla­va­ma – te­ži­ne od 2 do 4 g. Me­đu­tim, uda­ra­ca sko­ro uop­šte ni­je bi­lo, što me je ve­o­ma iz­ne­na­di­lo, jer sam na te si­li­kon­ce pro­šle go­di­ne imao do­sta le­pih ulo­va. Pre­o­ri­jen­ti­sao sam se na še­di­će od 5 cm, po­sta­vlje­ne na vorm udi­ce, sa ote­ža­njem če­bu­ra­ška ti­pa od 3 g. Ta­kve udi­ce, ko­je mo­že­mo sa­kri­ti u te­lu »gu­mi­ce« ili mon­ti­ra­ti ta­ko da vrh bu­de pri­lju­bljen uz le­đa si­li­kon­ca i na taj na­čin za­šti­ćen od ve­ge­ta­ci­je, od­lič­no su re­še­nje za ovaj pe­riod, u kom već ima do­sta tra­ve i al­gi, ko­je iri­ti­ra­ju ri­bo­lov­ce i ote­ža­va­ju pe­ca­nje ne­pre­sta­no se ka­če­ći na otvo­re­nu udi­cu. Zbog skep­tič­nih ko­le­ga, ko­je to još ni­su pro­ba­le, na­po­mi­njem da re­a­li­za­ci­ja uda­ra­ca ni­je bit­no go­ra ne­go sa pot­pu­no ot­kri­ve­nim udi­ca­ma, a ni spa­da­nja ri­be ne­ma mno­go vi­še.

Vre­me je ovog pu­ta bi­lo ve­tro­vi­to, što od­go­va­ra gr­ge­ču, ali mo­že ote­ža­ti za­ba­ci­va­nje i kon­tro­lu va­ra­li­ca, po­go­to­vo iz­u­zet­no la­ga­nih. No to naj­če­šće mo­že­mo re­ši­ti ako se po­sta­vi­mo ta­ko da za­ba­cu­je­mo niz ve­tar i pri­vla­či­mo si­stem pod ta­kvim uglom da nam stru­ja­nje va­zdu­ha stva­ra što ma­nji »sto­mak« na stru­ni. A vr­lo je va­žno to da ve­tar gr­ge­či­ma od­go­va­ra, što se po­tvr­di­lo i ovog pu­ta.

Po­sle par sit­nih »čvo­ka­nja«, usle­dio je stra­ho­vit uda­rac na še­da i na šta­pu je bio ban­dar od oko 30 cm, lep ulov za Adu Ci­gan­li­ju u ovom pe­ri­o­du. Br­zo sam ga fo­to­gra­fi­sao i vra­tio, a on­da sam za­ba­cio ta­mo gde mi je uda­rio, u na­di da mo­žda ni­sam »raz­bio« ja­to, iako se to vr­lo če­sto de­ša­va ka­da se uhva­ti ne­ka od ve­ćih je­din­ki. Dva-tri pu­ta sam la­ga­nim po­kre­ti­ma iz zglo­ba cim­nuo vrh šta­pa i po­vre­me­no na­mer­no pre­vla­čio va­ra­li­cu pre­ko ka­me­ni­tog dna, ne bih li do­dat­no izi­ri­ti­rao ban­da­re, i to mi je od­mah do­ne­lo no­vi uda­rac, još jed­ne pri­stoj­ne ri­be, za 2 cm kra­će od pret­hod­ne. Na­kon to­ga se ja­to raz­be­ža­lo, pa sam se ma­lo po­me­rio i na­sta­vio da tra­žim ne­ko no­vo.

Ka­ko se sun­ce sve vi­še pe­nja­lo, ta­ko se ban­dar po­vla­čio da­lje od oba­le; udar­ci vi­še ni­su bi­li to­li­ko če­sti, a i ja­vlja­le su se sve ma­nje ri­be, pa mi ni­je bi­lo žao što sam zbog neo­d­lo­žnih oba­ve­za mo­rao da kre­nem sa vo­de po­sle oko sat i po pe­ca­nja, to­kom ko­jih sam ulo­vio de­se­tak gr­ge­ča.

USLE­DI­LO JE NE­KO­LI­KO SUN­ČA­NIH da­na, te se vo­da ugre­ja­la, što je na­go­ve­šta­va­lo da bi ban­dar mo­gao po­sta­ti još ak­tiv­ni­ji, pa sam pr­vu pri­li­ku is­ko­ri­stio da još jed­nom odem na je­ze­ro u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma. Opet je bi­lo ve­tra, ali je gr­geč, na mo­ju sre­ću, po­sta­jao sve ak­tiv­ni­ji ka­ko je vre­me od­mi­ca­lo.

Ovog pu­ta ni­sam eks­pe­ri­men­ti­sao već sam ba­cao Ke­i­tech Easy Shi­ner u »Ayu« de­ko­ru, ko­ji mi je ostao na šta­pu od pret­hod­nog pe­ca­nja, i taj še­dić je ovog da­na bio pun po­go­dak. Ulo­vi su se ni­za­li je­dan za dru­gim, a za div­no ču­do ma­lih gr­ge­ča ni­je bi­lo ni na vi­di­ku, te su pro­seč­ni bi­li oni od 20 do 30 cm. No ka­ko su uda­ri ve­tra bi­va­li sve ja­či, na­pra­vio sam pa­u­zu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 533-)