Upadljivi bojli tik iznad dna

Ciljani lov šarana na našim velikim rekama za većinu šarandžija još uvek podrazumeva dugotrajno hranjenje mesta u velikom kršu ili kraj njega kuvanim kukuruzom i pecanje na tradicionalne mamce. I premda nema spora da takav pristup daje rezultate, ima i onih koji do trofejnih ulova dolaze na drugačiji način

Ot­ka­ko po­sto­je ko­mer­ci­jal­ni re­vi­ri, ne­ki od onih ko­ji če­sto pe­ca­ju na nji­ma, a ne­ma­ju mno­go is­ku­stva u ri­bo­lo­vu na re­ka­ma, tvr­de ka­ko je na tim vo­da­ma raz­li­či­tih ti­po­va jed­na­ko te­ško ulo­vi­ti ša­ra­na. Ne­ki idu to­li­ko da­le­ko da čak ube­đu­ju se­be i dru­ge da je lak­še uhva­ti­ti »vo­de­nu li­si­cu« na re­ci ne­go na ma­lim sta­ja­ći­ca­ma »uhva­ti i pu­sti« ti­pa. Ko­li­ko je to da­le­ko od isti­ne, ni­je te­ško za­klju­či­ti ako smo bar ma­lo objek­tiv­ni i upu­će­ni u re­al­no sta­nje stva­ri. Na­i­me, na ko­mer­ci­jal­nim je­ze­ri­ma na po­la hek­ta­ra (100 x 50 m) po pra­vi­lu ima od 500 do 1000 kg ri­be, ko­ja mo­že da se pre­me­šta iz jed­nog de­la re­vi­ra u dru­gi, ali je uvek tu, jer ne­ma gde da ode, ni­ti ju je mo­gu­će po­kra­sti (sem u ne­kim ret­kim eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma). Na­su­prot to­me, na na­šim ve­li­kim re­ka­ma, pa i na Du­na­vu kod No­vog Sa­da, gde ja pe­cam, a ko­ji je iz­lo­žen ve­li­kom pri­ti­sku i ri­bo­lo­va­ca i pri­vred­nih ri­ba­ra i broj­nih ri­bo­kra­di­ca, na pro­sto­ru go­re po­me­nu­te po­vr­ši­ne od po­la hek­ta­ra naj­če­šće je tek 5 do 20 ne­što ve­ćih ša­ra­na, ko­ji pri tom ne mo­ra­ju stal­no bi­ti na istom po­te­su jer se pre­me­šta­ju iz ra­znih raz­lo­ga, a areal kre­ta­nja im je prak­tič­no neo­gra­ni­čen. Za­to je lov ša­ra­na na re­ci mu­ko­trp­na i zah­tev­na ak­tiv­nost, sa kraj­nje ne­iz­ve­snim is­ho­dom. Naj­bit­ni­ji su iz­bor do­brog me­sta (tj. tač­ki u ko­je će­mo pla­si­ra­ti pri­ma­mu i si­ste­me), na­čin hra­nje­nja, mon­ta­ža, vr­sta pri­hra­ne i boj­li­ja ko­je će­mo ko­ri­sti­ti kao ma­mac, te pri­bor ko­jim će­mo pe­ca­ti. Sve to mo­ra bi­ti do­bro oda­bra­no i sa­vr­še­no uskla­đe­no ka­ko bi­smo ima­li što ve­će šan­se da re­a­li­zu­je­mo sva­ki uda­rac, ko­jih te­ško da će ika­da bi­ti mno­go za krat­ko vre­me. A ko­li­ko god da se do­bro spre­mi­mo i ka­kvu god tak­ti­ku da osmi­sli­mo, ako oda­be­re­mo me­sto na ko­je se kri­vo­lov­ci, ala­vi ri­bo­lov­ci ili pri­vred­ni ri­ba­ri na­me­ra­če (bi­lo za­to što su vi­de­li da va­di­mo ve­li­ku ri­bu ili iz ne­kog dru­gog raz­lo­ga), šan­se će nam bi­ti do­dat­no uma­nje­ne.

OVE GO­DI­NE SAM PO­MA­LO hra­nio me­sto na Du­na­vu u ja­nu­a­ru i fe­bru­a­ru i bio na vo­di ne­ko­li­ko pu­ta u tom pe­ri­o­du, ali bez uspe­ha – što i ni­je neo­če­ki­va­no u naj­hlad­ni­jem de­lu se­zo­ne. Ube­đen sam da ovog pu­ta u bli­zi­ni mo­je po­zi­ci­je uop­šte ni­je bi­lo ri­be, jer sam pret­hod­nih go­di­na uvek u fe­bru­a­ru tu hva­tao ša­ra­ne, a sa­da se ni­je­dan ni­je ja­vio, naj­ve­ro­vat­ni­je pre sve­ga za­to što je vo­da ta­da bi­la vr­lo hlad­na, a tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha su dra­stič­no osci­li­ra­le. Tek su bla­go za­gre­va­nje vo­de i po­rast Du­na­va po­čet­kom mar­ta na­ve­li ri­bu da pri­đe oba­li i po­tra­ži ne­što za je­lo, pa sam pr­vi uda­rac imao po­čet­kom mar­ta. Na­ža­lost, po­sle ne­kih pet mi­nu­ta bor­be, to­kom ko­je je ri­ba u ne­ko­li­ko na­vra­ta iz­vla­či­la stru­nu sa špul­ne, ša­ran či­ju te­ži­nu pro­ce­nju­jem na 13 do 15 kg us­peo je da se do­ko­pa ne­kog pa­nja, ma­lo otvo­ri udi­cu i oslo­bo­di se.

VE­LI­KI PRO­BLEM PRA­VIO mi je de­beo sloj sta­rog tru­log li­šća, kog je dno bi­lo pre­pu­no, a uz to je bi­lo po­me­ša­no sa broj­nim lju­štu­ra­ma mr­tvih školj­ki i sit­nim gra­njem. Li­šće la­ko pre­kri­je to­nu­ći ma­mac, pa ga ri­ba ne re­gi­stru­je... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 533-)