Bojli staza do hranilišta

Po­tra­ga za ve­li­kim ša­ra­ni­ma na na­šim re­ka­ma ve­o­ma je kom­pli­ko­va­na ra­bo­ta, uz to sa ne­iz­ve­snim is­ho­dom. Ipak, još uvek ima mno­go onih ko­ji ne od­u­sta­ju od na­sto­ja­nja da se nad­me­ću sa di­vljom ri­bom na te­škim te­re­ni­ma na ko­ji­ma je ima ma­lo. Ti po­sve­će­ni­ci ima­ju ne­ke svo­je go­di­na­ma kre­i­ra­ne pri­stu­pe, a ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo je­dan ko­ji pro­ve­re­no da­je re­zul­ta­te

Bi­lo bi lo­gič­no da je Du­nav pre­pun ri­be s ob­zi­rom na svo­ju ve­li­či­nu i na ve­li­ka pri­rod­na mre­sti­li­šta (iako je njih ma­nje ne­go ne­ka­da zbog iz­grad­nje na­si­pa ko­ji­ma se šti­ti ob­ra­di­vo ze­mlji­šte od po­pla­va). Ali tri de­ce­ni­je uza­stop­ne ri­bo­kra­đe uze­le su da­nak, pa ri­be u nje­mu ima ne­što vi­še u gor­njem to­ku kroz na­šu ze­mlju, gde je oču­va­no vi­še pri­rod­nih mre­sti­li­šta, a u su­sed­noj Ma­đar­skoj već ne­ko­li­ko go­di­na ne­ma pri­vred­nog ri­bo­lo­va. Što se ide niz­vod­ni­je, sta­nje je sve tu­žni­je. Bli­zu No­vog Sa­da, na te­re­ni­ma na ko­ji­ma odav­no pe­cam, ne­ka­da se uju­tru iz­ba­ci­va­lo po 30-40 ša­ra­na, a zad­njih go­di­na se de­ša­va da se iz­ba­ce dva-tri za ju­tro, ali če­šće ni­je­dan. Jed­no­stav­no re­če­no, ri­be u Du­na­vu ne­ma ko­li­ko bi tre­ba­lo da je bu­de u od­no­su na vo­de­nu po­vr­ši­nu i pro­ce­nju­jem da je ima ot­pri­li­ke upo­la ma­nje ne­go osam­de­se­tih go­di­na.

Za­to mno­ge ša­ran­dži­je ko­je ne­ma­ju vre­me­na da du­go hra­ne i če­ka­ju da­ni­ma na par uda­ra­ca idu na ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re, želj­ni ma­lo ak­ci­je, a sa­mo naj­u­por­ni­ji, po­put me­ne, na­la­ze sna­gu i mo­ti­ve da i po­sle 2-3 ne­u­spe­šna pe­ca­nja na­sta­ve da iz­la­ze na vo­du pu­ni ela­na i op­ti­mi­zma.

JED­NO OD KLJUČ­NIH PI­TA­NJA ko­ja se­bi i dru­gi­ma po­sta­vlja­mo svi mi ko­ji pe­ca­mo ša­ra­na na otvo­re­nim vo­da­ma je ko­li­ko tre­ba hra­ni­ti da se ne bi ba­ci­lo pre­vi­še ili pre­ma­lo. To je za­i­sta bit­no, jer ako ima ma­lo krup­nog ša­ra­na u bli­zi­ni me­sta ko­je hra­ni­mo, a mi ba­ci­mo mno­go ku­ku­ru­za i sit­nog zr­ne­vlja, na­vu­ći će­mo do­sta ra­ko­va, »pe­še­va« (gla­vo­ča), mre­na, de­ve­ri­ka i sit­nih ša­ra­na (ako ih ima u bli­zi­ni). U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, pe­ca­ju­ći na hra­ni­li­cu i ku­ku­ruz še­će­rac na udi­ci, ve­ro­vat­no će­mo hva­ta­ti ša­ran­či­će, ve­ći­nom te­ške od 800 g do 1,5 kg, te po­ne­kog do 3-4 kg, a krup­ne ne­će­mo do­bi­ja­ti ili će to bi­ti ve­o­ma ret­ko, čak i ako se mu­va­ju oko na­šeg hra­ni­li­šta.

Hra­nje­njem boj­li­ji­ma se­lek­tu­je­mo krup­ni­jeg ša­ra­na i sa ta­kvim pri­stu­pom ret­ko će nam uda­ra­ti je­din­ke ma­nje od 2 kg, kao i sit­na be­la ri­ba, jer tek krup­ni­ja de­ve­ri­ka mo­že da pro­gu­ta boj­li, po­go­to­vo onaj od 18 mm ili ve­ći. Za­to u okol­no­sti­ma u ko­ji­ma pret­po­sta­vljam da u bli­zi­ni me­sta ko­je hra­nim ne­ma mno­go sit­ne ri­be i da ono kri­je tek po­ne­kog ve­li­kog ša­ra­na sam­ca, pri­hra­nju­jem sa­mo ba­ca­ju­ći boj­li­je prać­kom. Ta­kav pri­stup se po­ka­zao naj­bo­lje u ka­sno­je­se­njem i zim­skom pe­ri­o­du, ka­da su be­la ri­ba i ra­ko­vi ma­nje ak­tiv­ni, pa ne­ma po­tre­be da ba­ca­mo ve­ću ko­li­či­nu sit­ne pri­ma­me u na­di da će ne­što za tim ne­že­lje­nim go­sti­ma osta­ti na hra­ni­li­štu i za krup­ni­ju ri­bu.

Ako je vo­da br­za i du­bo­ka, on­da smo pri­nu­đe­ni da ba­ca­mo ku­gle sa pri­hra­nom, ali ja ta­da gle­dam da sta­vim vr­lo ma­lo ku­ku­ru­za u sme­su, a vi­še pe­le­ta i boj­li­ja. Lo­mlje­nim i se­če­nim boj­li­ji­ma ni­ka­da ne hra­nim, ka­ko ne bih omo­gu­ća­vao sit­noj ri­bi da la­ko do­đe do tog sa­stoj­ka, ko­jim že­lim da ša­ra­na pri­ma­mim i za­dr­žim  na me­stu. Za­to mi je i va­žno da boj­li­ji osta­nu na dnu što du­že, tj. dok ih ne na­đe ša­ran. To ne­kad mo­že po­tra­ja­ti i dva-tri da­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 519-)