Minimum promašaja, maksimum uživanja

O to­me da je po­treb­na sna­ga fi­der pri­bo­ra di­rekt­no pro­por­ci­o­nal­na ve­li­či­ni re­ke na ko­joj ga ko­ri­sti­mo i ri­be ko­ju pe­ca­mo sko­ro da se u ri­bo­lo­vač­kim kru­go­vi­ma uop­šte ne po­le­mi­še. Ali ima i onih ko­ji uži­va­ju u po­me­ra­nju gra­ni­ca i raz­bi­ja­nju pred­ra­su­da, pa sa fi­nim kom­ple­ti­ma lo­ve i krup­nu ri­bu na ve­li­kim re­ka­ma

Ne­ka­da su is­ku­sni ri­bo­lov­ci oda­va­li svo­je taj­ne i de­li­li sa ko­le­ga­ma svo­ja zna­nja u broj­nim štam­pa­nim me­di­ji­ma, po­tom u te­le­vi­zij­skim emi­si­ja­ma, pa na saj­to­vi­ma i ri­bo­lo­vač­kim fo­ru­mi­ma. Da­nas su za mno­ge glav­ni iz­vo­ri in­for­mi­sa­nja dru­štve­ne mre­že i Ju­tjub, na ko­ji­ma po­čet­ni­ci tra­že re­še­nja svo­jih di­le­ma i na­či­ne da po­dig­nu svoj ri­bo­lov na vi­ši ni­vo. Svi po­bro­ja­ni iz­vo­ri in­for­mi­sa­nja za­i­sta nam mo­gu pro­ši­ri­ti vi­di­ke, ali sam ja ipak uve­ren da su­šti­na na­pret­ka le­ži u na­ma sa­mi­ma, a pre sve­ga u na­la­že­nju od­go­vo­ra na pi­ta­nje: Šta u stva­ri (naj­vi­še) že­lim od ri­bo­lo­va?

ZA ME­NE SE OD­GO­VOR NA TO pi­ta­nje ni­je pro­me­nio još od vre­me­na ka­da sam bio kli­nac, bu­du­ći da mi je od­u­vek naj­in­te­re­sant­ni­je bi­lo da sa što fi­ni­jim pri­bo­rom lo­vim što ve­će ri­be, jer sam uvi­deo da ta­ko mo­gu da u ru­ci ose­tim sva­ki tr­zaj to­kom bor­be, čak i on­da ka­da je na udi­ci ne­ka sa­svim sit­na je­din­ka! Tih mi­nut-dva, a ne­kad i vi­še, od pr­vog po­kre­ta­nja eks­tra­fi­nog vr­ha, pa do ula­ska ri­be u gla­vu me­re­do­va, za me­ne je smi­sao ri­bo­lo­va i sve što že­lim i što sam od­u­vek že­leo od te ak­tiv­no­sti. Na­rav­no, put do ostva­re­nja tog ci­lja ni­je bio lak – da bih se­bi omo­gu­ćio ta­kvo uži­va­nje mo­rao sam da pro­tu­rim br­do šta­po­va kroz ru­ke i da pe­cam ra­znim teh­ni­ka­ma, od bo­lo­nje­za, pre­ko me­ča, do fi­de­ra, za ko­ji sam se opre­de­lio po­sled­njih go­di­na. To is­ku­stvo na­u­či­lo me je da nam de­kla­ri­sa­na te­ži­na ba­ca­nja šta­pa mo­že re­ći ne­što, ali po pra­vi­lu ne mno­go to­ga, a po­go­to­vo ne sve. Dok kon­kret­ni štap ne uzme u ru­ke, ni naj­i­sku­sni­ji ri­bo­lo­vac ne mo­že zna­ti da li od­go­va­ra nje­go­vim po­tre­ba­ma ili po­tre­ba­ma ne­kog dru­gog ko­le­ge.

KAO ZA­LJU­BLJE­NIK U NAJ­FI­NI­JI mo­gu­ći pri­bor, još dok sam pe­cao na plo­vak opre­de­lio sam se za šta­po­ve ita­li­jan­ske fir­me Col­mic. Na­sta­vio sam da ih ko­ri­stim i ka­da sam se pre­o­ri­jen­ti­sao na fi­der teh­ni­ku, jer udar­ni mo­de­li te fir­me na­me­nje­ni za mo­der­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com na naj­bo­lji na­čin ob­je­di­nju­ju fi­no­ću i vr­hun­ski kva­li­tet. To od­li­ku­je i naj­no­vi­ju se­ri­ju Col­mic fi­de­ra, na­zva­nu Gold Lion – šta­po­vi su ne­ve­ro­vat­no la­ga­ni, od­lič­no ba­lan­si­ra­ni, sa­vr­še­no di­zaj­ni­ra­ni i sa tan­kim blan­kom (mo­del ko­jim pe­cam, dug 3,6 m i de­kla­ri­sa­ne t.b. do 50 g, u osno­vi je preč­ni­ka sa­mo 1,2 cm), na­o­ko ne­žni, a pri tom ima­ju mno­go re­zer­vne sna­ge i iz­ra­zi­to su ži­la­vi. Po­me­nu­ti štap mi je omo­gu­ćio da is­pi­tu­ju­ći nje­gov mak­si­mum po­me­rim i sop­stve­ne gra­ni­ce u ri­bo­lo­vu, bu­du­ći da ga bez stra­ha ko­ri­stim i na ve­li­kim re­ka­ma, na me­sti­ma na ko­ji­ma su du­bi­na i sna­ga to­ka ta­kve da na­la­žu upo­tre­bu hra­ni­li­ca sa ote­ža­njem do 70 g.

KA­DA SAM PO­SLED­NJI PUT do­šao sa tim šta­pom na Du­nav, ko­le­ge ko­je su pe­ca­le u bli­zi­ni su me čud­no gle­da­le, ne­ki i sa pod­sme­hom, ali ja sam bio ube­đen da znam šta tre­ba ra­di­ti. Na­i­me, vi­deo sam da su pret­hod­nih da­na tu hva­ta­ni po­ne­ki sko­balj, kru­pan šlji­var i mre­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 516-)