Mnogi varaličari koji ne love ciljano bucova veruju da ga je vrlo lako prevariti brzim vođenjem ma koje varalice bačene u zonu u kojoj on progoni plen. To, međutim, nije ni izdaleka tako jednostavno, jer najčešće uspeh veoma mnogo zavisi i od toga koji veštački mamac odaberemo i kako ga prezentujemo
Bucov je u lovostaju od 15. aprila (do 15. juna), pa ga trenutno ne pecamo, iako ima ihtiologa koji procenjuju da se po svoj prilici već izmrestio. A ova podugačka pauza je dobra prilika da proanaliziramo prvi deo sezone i sistematizujemo ono što smo tokom njega uočili i eventualno naučili o lovu jedinog isključivog grabljivca iz porodice ciprinida u tom periodu.
Moji prijatelji i ja smo poslednjih meseci lovili na nekoliko reka i na lokacijama različitih karakteristika, što je diktiralo i izbor varalica i prezentacija, tj. iznalaženje manje ili više specifičnog pristupa za svako mesto. Nekada smo, na osnovu pređašnjeg iskustva, brzo pronalazili najbolji način vođenja i odgovarajući mamac, dok smo u drugim prilikama morali podosta da se pomučimo ne bismo li došli do pravog rešenja. Iako se sve to dešavalo u periodu februar – početak aprila, odlučio sam da svoja zapažanja iznesem u ovom tekstu, jer se sve to može primenjivati, uz manje korekcije, i nakon prestanka zabrane, tj. cele godine.
PRVE OVOSEZONSKE IZLASKE upisao sam na Savi, krajem februara. Voda je tih dana bila u laganom nadolasku i još uvek hladna, sa temperaturom ispod 8º C, te relativno bistra. Pecali smo nizvodno od Ostružničkog mosta, i to tako što smo se Radomir Krkić i ja u malom gumenom čamcu zavukli među usidrene šlepove. To inače nije preporučljivo kada duva jači vetar i podigne visoke talase, koji mogu da počnu da pomeraju te grdosije i ozbiljno ugroze bezbednost onih koji se u malim plovilima muvaju oko njih, ali ovog puta o tome nismo morali da razmišljamo jer je vreme bilo sunčano i mirno, a mi smo se uz odobrenje čuvara šlepova pozicionirali na odličnom mestu.
Dubina je bila oko 6 m, a na petnaestak metara od nas na dnu se nalazila gomila odbačenih sajli, opreme i nanetog granja, što predstavlja odlično zimsko sklonište za bucove. Imajući to u vidu, Radomir, koji je pasionirani bucovdžija, primenio je zanimljivu tehniku. Silikonske šedove na džig udici sa otežanjem od 10 g puštao je da potonu do samog granja, a onda ih brzo privlačio do samog čamca. Kada sam ga pitao zašto to radi, on je uz smešak samo rekao: »Sad ćeš da vidiš!«. I zaista, ubrzo sam video, jer je u sledećem zabačaju, kada je varalica bila na možda samo metar od vrha štapa, voda »prokuvala« i poveći bucov pokupio je silikonca. »Eto«, Radomir se zadovoljno smejao, »rekoh ti«. Premda nisam bio sasvim ubeđen u ispravnost te taktike, ipak sam je primenio, i posle nekoliko zabačaja desilo mi se isto, ali je ovaj bucov loše uzeo šeda, pa ga nisam ulovio. Radomir je uhvatio dva komada na istovetan način, kod samog čamca, a još dva su mu promašila varalicu. Sakriveni u kršu, očigledno su pratili plen do površine i samo bi ga progutali onda kada više nije imao gde da im pobegne, tj. kada bi ostao bez »manevarskog prostora«.
Došao sam na ideju da isprobam još jednu tehniku. Od Zorana Vijatova, našeg drugara koji pravi odlične silikonske glavinjare, dobio sam na testiranje novog Mrguda namenjenog bucovima. Njegova bitna karakteristika jeste da poput svih Zoranovih varalica radi i u propadanju. Zabacio sam glavinjaru i pustio je da propadne do krša, pazeći da je ne zakačim. Povukao sam je nekoliko metara, a onda sam obustavio motanje, sačekao da potone, opet povukao koji metar... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 505-)
Ribolov - Facebook
Ribolov - YouTube
