Sveto trojstvo »gumičarenja«

Mnogi smuđaroši smatraju da su vreme, mamac i mesto glavni faktori uspeha u lovu njihove omiljene ribe. Ali ima i onih koji ne dele to mišljenje, bar ne u potpunosti, i čija je lista nešto drugačija, pa time i pristup varaličarenju smuđa. A uspesi koje postižu svakako ukazuju da vredi saznati i kako oni pristupaju potrazi za jednim od najpopularnijih predatora naših voda

Većina ovdašnjih smuđaroša, kada ih pitate kako se u poslednje vreme lovi njihova omiljena riba, odgovara da je proleće bilo slabo, leto loše, a da je jesen očajna, i onda dodaje da je vodostaj ili mali ili veliki, a najređe optimalan, da smetaju vetar, kiša, pritisak... Ljute se na Dunav koji oscilira, na Tisu koja muti i na Savu koja ubrzava, na krivolovce, druge ribolovce, šetače, kupače, na granje i panjeve koje voda nosi, na lišće što opada... Pobacaće pribor i odustati od pecanja, prete jedni, preći će na belu ili šarana, kažu drugi... A mi ostali se ne predajemo i bacamo i po kiši i po suncu i po vetru, po vrućini i hladnoći, po danu i po noći... I moram da priznam da za tu upornost i pravilan pristup neretko bivamo nagrađeni. Moj prosek u poslednje tri godine je »upis« u skoro svakom izlasku, solidan ulov na svaka tri-četiri pecanja, a baš dobar otprilike na svakih sedam dana na vodi.

»KAKO USPEVAŠ, kad svi kažu da smuđ ne radi?!« – pita Živan. »Prosto«, odgovaram mu ja i dodajem: »Učiš od najboljih, evoluiraš, posvetiš se istraživanju i uživanju. Radiš prvo sve kako treba, školski – bacaš »favorit silikonca« i vodiš ga oštrim i kratkim skokovima, uz povremene kontakte sa dnom. Promeniš tako par »gumica« i pozicija i ako se ništa ne desi, menjaš prezentaciju. Probaš da vodiš polako, pipavo, »cimkavo«, a onda smanjiš težinu olovne glave i produžiš vreme »lerovanja«, tj. držanja varalice u jednoj tački, uz povremene duge pauze na dnu, pa potom »cinculiraš« praktično u mestu i polako vučeš džig po mulju, uopšte ga ne dižući sa dna i praveći pri tom »oblačiće« (tj. maglu od mulja ili peska koji se dižu sa podloge), baš kao što radi tromi »peš« (glavoč) dok se trapavo seli s jednog mesta na drugo... Ako ni to ne pomaže, onda probaš da pecaš kako ne treba – naopako, ludo, da se svi čude, osim eventualno smuđa. Bacaš ogromne širokorepe tvistere kao što su Kalin’s Mogambo ili Orka Kosač, a montiraš ih na džig udice sa lakim glavama i vodiš u velikim i nepredvidivim skokovima, čas levo – čas desno, uz brze promene pravca, ugla povlačenja i brzine. Napraviš skok-dva levo, pa onda pod nešto drugačijim uglom desno, pri tom možeš ići i metar uvis, pa čak i više, zatim pređeš na lagano i kontrolisano propadanje praćeno pauzom, te opet na skokove... I tako sve dok ne priđe smuđ da eliminiše iritantnog uljeza u svoj životni prostor.«

VEĆINA SE PODRUGLJIVO smeška i gurka dok izvodim svoje ludorije, sve dok ne povičem: »Tu je!«. Samo Miodrag Živković zvani Lider tada uvek dobaci: »Prezentacija dečko, prezentacija!«.

Priznajem, zavisan sam od tog »tak« koje se oseti u ruci kada smuđ udari; od povika: »Evo ga!«; od zujanja drila kada se jave krupan smuđ ili štuka, a ponekad i som...

Kada nas je više na vodi, iskustvo mi govori da uspeha može biti otprilike u prvih pola sata. Ako se smuđ ne javi, pauziram i čekam da većina odustane, da obala što više opusti i da se sve umiri koliko god je moguće. Ako oko mene pljuskaju »glavudže« od 18-20 g, ja radim sa 8-9 g. »Teškaši« tada cimaju, »grebu« po dnu, kidaju i roguše se što smuđ »neće«. Svi su im krivi, a naročito ja, moj dvodelni tridesetogramac, predvez od fluorokarbona i tvister od 14 cm – »jer tako se ne radi«. Ne dele svi moj pristup, koji predstavlja kombinaciju srazmerno finog pribora i velikog mamca, pa za razliku od svojih »mentora«, ja ne koristim silikonce manje od 10 cm, a ove godine sam najviše uspeha imao... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 492-)

Sadržaj broja 672