Nadmudrivanje »morskih bandara«

Le­to de­fi­ni­tiv­no ni­je naj­bo­lje vre­me za ri­bo­lov sa mor­ske oba­le ni na pri­rod­ne mam­ce, a po­go­to­vo ne na va­ra­li­ce. Ve­li­ke gu­žve i to­pla vo­da, na­i­me, glav­ni su fak­to­ri zbog ko­jih se ve­ći­na ri­ba, a pre sve­ga krup­ni­je je­din­ke atrak­tiv­ni­jih vr­sta, po­me­ra­ju u du­blju vo­du, gde na­la­ze mir, bo­lje uslo­ve za ži­vot, pa i vi­še hra­ne. No i u ta­kvim uslo­vi­ma oni slat­ko­vod­ni va­ra­li­ča­ri ko­ji su sprem­ni da se ma­lo po­tru­de i eks­pe­ri­men­ti­šu mo­gu se na­u­ži­va­ti i le­po pro­ve­sti

Po­sled­nji put na mo­ru sam bio sa­da već dav­ne 2011, a od ta­da ni­sam imao ni­ka­kvog di­rekt­nog kon­tak­ta sa ri­bo­lo­vom u sla­noj vo­di, već sa­mo pre­ko emi­si­ja, in­ter­ne­ta i no­vi­na. Za­to su mi već go­di­na­ma pr­va aso­ci­ja­ci­ja na mor­sko va­ra­li­ča­re­nje ve­li­ki dži­ti­ji, tu­ne, sa­bljar­ke i osta­le ogrom­ne i ne­ve­ro­vat­no ja­ke mor­ske ne­ma­ni, ko­je me isto­vre­me­no pri­vla­če, ali na ne­ki na­čin i pla­še. Ovog le­ta, me­đu­tim, re­šio sam da ko­nač­no pre­ki­nem osmo­go­di­šnji mor­ski »post« i da sa de­voj­kom pro­ve­dem de­se­tak da­na na cr­no­gor­skom pri­mor­ju. Zbog mo­guć­no­sti ra­no­ju­tar­njih šet­nji, sve­žeg va­zdu­ha i bo­ro­vih šu­ma uz sa­mu oba­lu iza­bra­li smo Šu­šanj, mir­no ma­lo me­sto ko­je se na­la­zi iz­me­đu Ba­ra i Su­to­mo­ra. Pre po­la­ska sam raz­go­va­rao sa ured­ni­kom Ri­bo­lo­va, Vla­di­mi­rom Sta­ki­ćem, a on me je upu­tio na svog pri­ja­te­lja Ale­ka Vu­ko­vi­ća, ro­đe­nog u Sme­de­rev­skoj Pa­lan­ci, ali već du­že vre­me na­sta­nje­nog u Pod­go­ri­ci, ko­ji se in­ten­ziv­no ba­vi mor­skim ri­bo­lo­vom i ko­me se ovom pri­li­kom za­hva­lju­jem na ne­iz­mer­noj po­mo­ći, tj. na ve­o­ma ko­ri­snim sa­ve­ti­ma.

PO­ŠTO SAM SE OD­LU­ČIO ZA LA­KO va­ra­li­ča­re­nje sa oba­le, po­neo sam raz­ne va­ra­li­ce, od vo­ble­ra, du­gih u ra­spo­nu od sve­ga 3-4 cm pa do sko­ro 10 cm, pre­ko ma­lih ka­ši­ka i pil­ke­ra (uglav­nom onih »kast­ma­ster« ti­pa), do gla­vi­nja­ra i sil­nih si­li­ko­na­ca – ne sa­mo ri­bo­li­kih već i onih na­lik ra­znim or­ga­ni­zmi­ma ko­ji­ma se mor­ske i reč­ne ri­be hra­ne.

Pr­vi put sam u ri­bo­lov iza­šao u ra­no ju­tro, sa na­me­rom da for­si­ram vo­ble­re, i to je uro­di­lo plo­dom. Naj­pre sam na svo­ju ru­ko­tvo­ri­nu, vo­bler Bi­ber­če od 27 mm, u »SFC« de­ko­ru, do­bio pir­ku, ri­bu pre­le­pih bo­ja, ko­ja je do­sta če­sta u ja­dran­skom pri­o­ba­lju, a ma­lo po­tom sam na pli­va­ju­ći Yo-Zu­ri Crystal Min­now 70 F u »Red Head« de­ko­ru (cr­ve­na gla­va, be­lo te­lo) do­bio i jed­nu ma­lec­ku ker­nju, ina­če ve­o­ma bor­be­nu ri­bu i uz to iz­u­zet­no ži­vo­pi­snih ša­ra. Ta­ko sam se uve­rio da se na vo­ble­re mo­že lo­vi­ti, ali ni­sam hteo da se na to­me za­dr­žim, već sam re­šio da na­red­nih da­na is­pro­bam i ve­štač­ke mam­ce dru­gih ti­po­va.

BU­DU­ĆI DA SU ME I PIR­KA i ker­nja ob­li­kom te­la, agre­siv­no­šću i bor­be­no­šću pod­se­ti­le na ban­da­re, od­lu­čio sam da po­ku­šam da lo­vim na na­čin na ko­ji naj­ra­di­je pe­cam jed­nu od svo­jih omi­lje­nih slat­ko­vod­nih gra­blji­vi­ca – na si­li­kon­ce na­mon­ti­ra­ne na vorm udi­ce i sa »či­bu­ra­ška­ma« (tj. olov­nim gla­va­ma raz­li­či­tih te­ži­na, spo­je­nih sa udi­com pre­ko la­ba­ve ve­ze).

Za po­če­tak sam oda­brao jed­nog od svo­jih fa­vo­ri­ta me­đu ban­dar­skim si­li­kon­ci­ma, For­max Bla­ze Shad od 6,3 cm, kog sam na­mon­ti­rao na VMC vorm udi­cu ve­li­či­ne 2, sa olov­nom gla­vom od 6 g. Iako je ta­kav si­stem prak­tič­no ne­za­ka­čiv ka­da se nji­me dži­gu­je u ve­ge­ta­ci­ji, po­sle par za­ba­ča­ja i ki­da­nja is­po­sta­vi­lo se da na ka­me­ni­tom dnu, vo­đen na taj na­čin, ni­je pri­men­ljiv. Mo­rao sam da ga po­vla­čim rav­no­mer­no, sa tek po­ne­kim ja­čim ci­ma­njem sna­žnim po­kre­ti­ma vr­ha šta­pa. Iako na star­tu ni­sam ve­ro­vao da bi ta­kva pre­zen­ta­ci­ja mo­gla bi­ti uspe­šna, na mo­je iz­ne­na­đe­nje i ra­dost is­po­sta­vi­lo se da uop­šte ni­sam bio u pra­vu, jer sam do­bi­jao jed­nu sit­nu ker­nju za dru­gom.

TA­KO SAM SE ZA­BA­VLJAO SVE dok u jed­nom mo­men­tu ni­sam pri­me­tio ne­ko čud­no de­ša­va­nje na po­vr­ši­ni, na ne­kih tri­de­se­tak me­ta­ra od oba­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 489-)