Glavinjara sa džig udicom!?

Si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, od naj­ve­ćih do naj­ma­njih, sko­ro bez iz­u­zet­ka opre­mlje­ne su dve­ma udi­ca­ma, naj­če­šće tro­kra­kim, a znat­no re­đe dvo­kra­kim ili jed­no­kra­kim. Zbog to­ga se pri vo­đe­nju po dnu če­sto ki­da­ju na svim te­re­ni­ma na ko­ji­ma ima pre­pre­ka. Re­ša­va­nje tog pro­ble­ma na­ve­lo je na­šeg kon­struk­to­ra Zo­ra­na Vi­ja­to­va da pro­ba da na­pra­vi va­ra­li­cu sa sa­svim dru­ga­či­je re­še­nim »na­o­ru­ža­njem«

Od­u­vek sam vo­leo da sam ve­zu­jem ve­štač­ke mu­ši­ce i pra­vim va­ra­li­ce. Naj­ve­će za­do­volj­stvo mi je ka­da na njih ulo­vim ri­bu. Ta­da imam ose­ćaj da je krug za­tvo­ren, tj. da sam po­sti­gao mak­si­mum u ovom na­šem omi­lje­nom spor­tu. Što se ti­če va­ra­li­ca, uglav­nom sam se ori­jen­ti­sao na one od dr­ve­ta – džer­ko­ve i vo­ble­re, ali sam ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sao i sa spi­ner­bej­to­vi­ma i če­ter­bej­to­vi­ma, dok se u iz­ra­du si­li­kon­skih va­ra­li­ca ni­sam upu­štao.

Ali, kao što obič­no bi­va, de­si­lo se ne­što što me je pod­sta­klo da i o to­me poč­nem da raz­mi­šljam. TO­KOM ZI­ME USPE­ŠNO smo na sta­ja­ći­ca­ma oko Opo­va lo­vi­li štu­ku na si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, sa ko­jih smo ski­nu­li tro­kra­ke udi­ce, na­o­ru­žav­ši ih sa­mo jed­nom jed­no­kra­kom, ne bi­smo li što ma­nje za­pi­nja­li za gra­nje tra­vu i dru­ge pre­pre­ke. Pe­ca­li smo teh­ni­kom dži­go­va­nja, ta­ko što bi­smo va­ra­li­cu ko­ja pad­ne na dno ma­lo odi­gli i pu­sti­li da pro­pa­da, te po­tom po­ku­pi­li vi­šak stru­ne i po­no­vi­li ceo pro­ces, a na­pa­de smo naj­če­šće ima­li u fa­zi pro­pa­da­nja. Ovaj na­čin lo­va funk­ci­o­ni­sao je sa gla­vi­nja­ra­ma te­žim od 10 g, ali je pro­blem bio to što su se one ma­nje i lak­še pri ta­kvom vo­đe­nju pre­ba­ci­va­le pre­ko jed­no­kra­ke, ko­ja se on­da ka­či­la za stru­nu, pa od vi­bra­ci­je i ulo­va ni­je bi­lo ni­šta. A po­sled­njih ne­de­lja su nam za Ta­miš tre­ba­le baš ta­kve, sa ote­ža­njem od 4 do 6 g, jer se u nje­mu po­sle ve­o­ma us­pe­log mre­sta u po­sled­nje dve go­di­ne po­ja­vi­la ve­li­ka po­pu­la­ci­ja štu­ke – i sa­svim sit­ne ali i pri­stoj­ni­je, već u me­ri, ko­ja je od­lič­no re­a­go­va­la baš na ma­le gla­vi­nja­re. Me­đu­tim, po­što ha­la­plji­ve ri­be la­ko pro­gu­ta­ju ma­le va­ra­li­ce,  udi­ce im če­sto za­vr­še u škr­ga­ma, oda­kle ih – uko­li­ko je po­treb­no bi­lo od­lu­či­ti se za tro­kra­ke – sko­ro ni­ka­da ni­je mo­gu­će iz­va­di­ti bez ozbilj­ni­jeg po­vre­đi­va­nja ri­be, pa sam od tog kon­cep­ta pe­ca­nja na­pro­sto od­u­stao.

NI­JE MI BI­LO PRA­VO što pro­pu­štam to ul­tra­lajt lu­di­lo, ali mi ni­jed­no do­bro re­še­nje ni­je pa­da­lo na pa­met. Me­đu­tim, ka­da sam se po­ža­lio Zo­ra­nu Vi­ja­to­vu, dru­ga­ru i ve­li­kom maj­sto­ru za si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, su­vla­sni­ku fir­me, Per­ca­max Dre­am Lu­res, is­po­sta­vi­lo se da je po­ten­ci­jal­no re­še­nje mog pro­ble­ma na po­mo­lu. Na­i­me, Zo­ki, ko­ji je još pre ne­ko­li­ko go­di­na kon­stru­i­sao ve­ću si­li­kon­sku gla­vi­nja­ru na­o­ru­ža­nu sa­mo jed­nom jed­no­kra­kom džig udi­com (te­šku od 20 g na­vi­še), baš je tih da­na za­vr­ša­vao rad na znat­no ma­njem mo­de­lu istog ti­pa, ko­ji je ma­lo mo­di­fi­ko­vao u skla­du sa mo­jim su­ge­sti­ja­ma, i usko­ro su mi sti­gle Džig Mr­gud gla­vi­nja­re, du­ge od 3 do 4,5 cm i te­ške od 4 do 6 g, sa uli­ve­nom VMC jed­no­kra­kom džig udi­com (mo­del 9147 BN, ve­li­či­ne 1, 2 od­no­sno 4 – za­vi­sno od du­ži­ne va­ra­li­ce). Ta udi­ca je po Zo­ra­no­voj i mo­joj pro­ce­ni do­volj­no ve­li­ka da mo­že da za­dr­ži i štu­ku od oko 2 kg, ali je pri tom ta­ko po­sta­vlje­na da sko­ro uop­šte ne po­vre­di ma­nje ri­be ko­ji­ma se na­đe u usti­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 489-)