Što ne dođe nešto manje?!

Ka­da se ri­bo­lo­vac na­vik­nut na to da mo­ra da se po­mu­či za sva­ku iole ve­ću ri­bu na­đe na vo­di u ko­joj ta­kvih je­din­ki ima pre­vi­še, ne­ka­da mo­ra da pre­đe na gru­blji pri­bor i ve­će mam­ce, ali se mo­že de­si­ti da čak ni to ne po­mog­ne, te da mo­ra da poč­ne da ma­šta o ne­če­mu što ni­ka­da ra­ni­je ni­je ni po­smi­slio da će po­že­le­ti

To­kom ne­dav­ne po­se­te Fran­cu­skoj deo vre­me­na po­sve­tio sam i ri­bo­lo­vu. Kraj u ko­me sam bo­ra­vio iz­u­zet­no je bo­gat vo­da­ma pre­pu­nim svih vr­sta slat­ko­vod­nih ri­ba. Reč je o re­gi­ji Šam­pa­nji, kroz ko­ju pro­ti­če re­ka Mar­na, a tu je i ka­nal Šam­panj–Bur­gonj, te ve­li­ki broj ma­lih i ve­li­kih je­ze­ra (jav­nih i pri­vat­nih), sta­rih šljun­ka­ra itd.

ZA PE­CA­NJE SAM IZA­BRAO po­me­nu­ti ka­nal za­to što sam še­ta­ju­ći po­red nje­ga pri­me­tio mno­go ša­ra­na, amu­ra, li­nja­ka, ba­bu­ški i de­ve­ri­ka, i to za na­še poj­mo­ve vr­lo krup­nih. Dug 224 km, on po­ve­zu­je dve re­gi­je po ko­ji­ma i no­si ime. U pro­se­ku je ši­rok pet­na­e­stak me­ta­ra i du­bok od 2,3 do 3,5 m, a u da­na­šnje vre­me nji­me uglav­nom sa­o­bra­ća­ju ma­nji tu­ri­stič­ki bro­do­vi, bu­du­ći da se na­la­zi na plo­vid­be­nom pu­tu od Me­di­te­ra­na do La­man­ša. Za pe­ca­nje sam iza­brao jed­nu le­pu po­zi­ci­ju, na ko­joj ka­nal skre­će pod uglom od 90 ste­pe­ni i ši­ri se na ne­kih tri­de­se­tak me­ta­ra, a pun je ra­sti­nja u ko­me sam za­pa­zio ve­li­ke ri­be svih vr­sta ko­je sam go­re po­bro­jao. Ovaj te­ren je od mog pri­vre­me­nog bo­ra­vi­šta uda­ljen pet ki­lo­me­ta­ra, pa sam za pre­voz ko­ri­stio bi­cikl, što mi je pri­ja­lo kao vid do­pun­ske re­kre­a­ci­je.

OD­LU­ČIO SAM DA NE EKS­PE­RI­MEN­TI­ŠEM pre­vi­še, već da pri­me­nim slič­nu tak­ti­ku kao u Sr­bi­ji, tj. da dva da­na pre pr­vog iz­la­ska pri­hra­nim me­sto sa po oko 1,5 kg sta­rog ku­ku­ru­za. Za ba­ca­nje pri­ma­me i pe­ca­nje oda­brao sam me­sto oko 40 m uda­lje­no od po­me­nu­te zo­ne sa gu­stom ve­ge­ta­ci­jom, na­da­ju­ći se da ću ta­ko us­pe­ti da ri­bu iz­vu­čem iz za­klo­na i spre­čim even­tu­al­ne gu­bit­ke, po­što ni­sam ni slu­tio šta će mi se na­red­nih da­na de­ša­va­ti na toj kri­vi­ni kod me­sta Ve­kvil.

TRE­ĆEG DA­NA SAM SA PE­CA­NJEM po­čeo oko 20,30 č, a s ob­zi­rom na to da se ta­da smr­ka­va­lo oko 22 č, imao sam oko dva i po sa­ta za ri­bo­lov. Bio sam uz­bu­đen vi­še ne­go obič­no, a u pr­vih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja na ko­va­nu udi­cu ve­li­či­ne 10 (bez kon­tra-ku­ke) sta­vljao sam cr­ve, gli­ste i še­će­rac, ali je sve te mam­ce gric­ka­la sa­mo sit­na ri­ba. Na­kon tih pr­vih po­la sa­ta, ka­da je po­čet­na eufo­ri­ja već po­če­la da po­pu­šta, na udi­cu sam na­ta­kao jed­no zr­no sta­rog ne­ku­va­nog ku­ku­ru­za. Po­sle sa­mo dva-tri mi­nu­ta, plov­čić no­si­vo­sti 2 g naj­pre je za­tre­pe­rio na po­vr­ši­ni vo­de, a po­tom la­ga­no ne­stao is­pod nje. Usle­di­la je kon­tra, na­kon ko­je sam ne­ko­li­ko se­kun­di imao uti­sak da sam za­ka­čio ste­nu, a po­tom je ogrom­ni amur, po­put stre­le is­pa­lje­ne iz naj­ja­čeg lu­ka, ne­za­dr­ži­vo jur­nuo ka po­ja­su tra­ve. Moj meč štap Da­i­wa od 4,2 m sa­vio se u »ki­flu«, dril na ma­ši­ni­ci je pi­štao, ja sam ga la­ga­no za­te­zao za po je­dan zub, me­đu­tim po­sle ne­ko­li­ko se­kun­di pred­vez de­blji­ne 0,18 mm je pu­kao. U pr­vi mah mi­slim da ni­sam ni bio sa­svim sve­stan šta se de­si­lo jer se sve od­i­gra­lo ve­o­ma br­zo.

OD­MAH SAM OD­U­STAO od pred­ve­za i po­ve­ćao udi­cu za je­dan broj, pa sam ko­va­nu osmi­cu ve­zao di­rekt­no za osnov­ni naj­lon preč­ni­ka 0,22 mm i za­ba­cio si­stem sa istim mam­cem. Ni na sle­de­ći uda­rac ni­sam du­go če­kao, a sko­ro sve je bi­lo kao pr­vi put – plov­čić je za­i­grao pre ne­go što je ne­stao u vo­di i opet sam po­sle kon­tre imao krup­nu ri­bu na udi­ci, ali je ovo­ga pu­ta to bio ša­ran (i nje­ga sam sa­svim ja­sno vi­deo u bi­stroj vo­di, kao i onog amu­ra i sve ri­be ko­je sam ka­sni­je imao na udi­ci, jer je vo­da u ka­na­lu iz­u­zet­no bi­stra, sem na­krat­ko na­kon pro­la­ska bro­do­va). I ša­ran je kre­nuo ka tra­vi, u ko­joj se za­u­sta­vio i pri­mi­rio, a ja sam po­ku­šao da ga po­kre­nem ula­ze­ći u vo­du, ali mi je udi­ca pod op­te­re­će­njem pu­kla. Bio sam raz­o­ča­ran zbog no­vog ma­le­ra i ova­kvog raz­vo­ja si­tu­a­ci­je, pa sam u na­red­nom za­ba­ča­ju po­ve­ćao udi­cu za još je­dan broj, ali sam ovog pu­ta im­pro­vi­zo­vao »dla­ku« od tan­kog mo­no­fi­la, na ko­ju sam na­vu­kao dva zr­na ku­ku­ru­za pro­bu­še­nog udi­com i jed­no zr­no še­ćer­ca, dok sam sto­per na­pra­vio od sta­blji­ke tra­ve.

USLE­DI­LO JE IŠ­ČE­KI­VA­NJE, dok su se svu­da oko hra­nje­ne zo­ne mo­ta­li ogrom­ni pri­mer­ci ša­ra­na i amu­ra. Iako kao i sko­ro svi dru­gi ri­bo­lov­ci na pe­ca­nju­pri­želj­ku­jem što ve­ću ri­bu, ovo­ga pu­ta po­mi­slio sam ka­ko bi le­po bi­lo da na udi­cu, za pro­me­nu, po­sle dve s ko­ji­ma ni­sam mo­gao da iza­đem na kraj, do­đe ne­ka ve­li­či­ne i sna­ge pri­me­re­ne opre­mi ko­ju sam imao. Usle­dio je uda­rac i u pr­vi mah ri­ba je kre­nu­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 486-)