Povratak zaboravljene magije

Sti­ca­jem ra­znih okol­no­sti, u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na se naj­po­pu­lar­ni­ji ci­pri­nid sve ma­nje pe­ca na plovak. Mo­der­ni pri­stup je prak­tič­no pot­pu­no baziran na lovu du­bin­skim me­to­dom, na mam­ce po­sta­vlje­ne na dla­ku, pa mno­gi mla­đi ri­bo­lov­ci ne­ma­ju pred­sta­vu ko­li­ko lep, uz­bu­dljiv i efi­ka­san tra­di­ci­o­nal­ni plov­ka­ro­ški pri­stup mo­že bi­ti

Ri­bo­lov plov­kom je u po­sled­njih de­se­tak go­di­na ne­ka­ko pao u za­pe­ćak usled ne­sum­nji­ve uspe­šno­sti fi­der teh­ni­ke ka­da je reč o ša­ran­skim vr­sta­ma ri­ba. To je ra­zu­mlji­vo, jer je ri­bo­lov sa hra­ni­li­com ipak lak­ši – pri­li­kom plov­ka­re­nja tre­ba od­re­di­ti du­bi­nu, si­stem se če­sto po­me­ra zbog ve­tra, a ri­ba se sko­ro ni­kad ne ubo­de sa­ma, što ne­ke ko­le­ge fru­stri­ra. Ali ve­ru­jem da mno­gi­ma ta­kav put, uslov­no re­če­no te­ži, mo­že bi­ti za­ni­mljiv, a i lep (ma­lo dru­ga­či­ji) po­vra­tak po­če­ci­ma ba­vlje­nja na­šom omi­lje­nom ak­tiv­no­šću. Ka­ko vo­lim da či­tam sta­ri­je bro­je­ve ri­bo­lo­vač­kih ča­so­pi­sa, pri­me­tio sam da je u nji­ma u go­to­vo sva­kom bro­ju bi­lo re­zer­vi­sa­no me­sto za bar po­ne­ki tekst o pe­ca­nju ša­ra­na upra­vo plov­ka­ro­škom me­to­dom. Ma­lo pre­tu­ra­ju­ći po in­ter­ne­tu, na Ju­tju­bu sam pro­na­šao mno­štvo od­lič­nih kli­po­va na tu te­mu, naj­pre en­gle­skih, a po­tom i ru­skih ko­le­ga, ko­ji fi­nim pri­bo­rom lo­ve naj­po­pu­lar­ni­jeg ci­pri­ni­da. Nji­ho­va is­ku­stva po­ta­kla su i me­ne da se za­ba­vim pe­ca­ju­ći na taj na­čin na ma­lim ba­ra­ma (šljun­ka­ra­ma) u oko­li­ni Kru­šev­ca.

ŠTO SE PRI­BO­RA TI­ČE, tzv. slo­bod­ni (re­kre­a­tiv­ni) lov ša­ra­na na plo­vak ni­je ni na­ro­či­to zah­te­van ni skup, a mno­ge ma­lo is­ku­sni­je i sta­ri­je ko­le­ge mo­gu uz po­ne­što pre­bi­ra­nja po ta­va­nu ili ga­ra­ži na­ći ne­ki sa­svim upo­tre­bljiv štap, ko­ji mo­že bi­ti na­pra­vljen i pre 20-30 go­di­na, dug od oko 3,5 do 4 m, te­ži­ne ba­ca­nja oko 20–40 g i ne­što mek­še ak­ci­je (tj. po­lu­pa­ra­bo­lik). Od­lič­no će po­slu­ži­ti i bi­lo ko­ji sa­vre­me­ni jef­ti­ni­ji bo­lo­njez sa ma­njim pro­cen­tom kar­bo­na, tj. na­či­njen od me­ša­vi­ne kar­bo­na i fi­ber­gla­sa. Ne­što mek­še šta­po­ve sma­tram po­god­nim jer se s kon­trom ne mo­ra žu­ri­ti, a pri­li­kom bor­be sa ša­ra­nom bo­lje amor­ti­zu­ju iz­ne­nad­ne tr­za­je ri­be, pa je i broj spa­da­nja ma­nji, kao i ve­ro­vat­no­ća da će udi­ca pro­se­ći usta ri­be i ta­ko joj omo­gu­ći­ti da se do­ko­pa slo­bo­de pre vre­me­na.

Od osta­log pri­bo­ra tre­ba nam pre sve­ga ma­ši­ni­ca iz­u­zet­no po­u­zda­ne koč­ni­ce, te naj­lon oda­bran u skla­du sa okol­no­sti­ma na te­re­nu, preč­ni­ka od 0,18 do 0,25 mm. Me­kan mo­no­fil le­po »leg­ne« na po­vr­ši­nu, pa je i kon­tra sa njim efi­ka­sni­ja ne­go sa kru­tim naj­lo­nom (pod­ra­zu­me­va se da si­stem tre­ba da bu­de bez »sto­ma­ka«). Upr­kos sna­zi ša­ra­na, pre­po­ru­čio bih ko­ri­šće­nje pred­ve­za ta­njeg za 0,02 mm od osnov­ne stru­ne, ka­ko ri­ba ne bi vu­kla ve­li­ki ko­mad naj­lo­na i plo­vak za so­bom uko­li­ko do­đe do ki­da­nja. Po­treb­ni su nam još i ko­fa za pri­pre­mu pri­ma­me, ne­što plo­va­ka, olo­va i udi­ca, pean, gric­ka­li­ca i ču­var­ka, te dve »ra­klje« i dva zad­nja dr­ža­ča šta­po­va.

U RI­BO­LO­VU ŠA­RA­NA mo­gu se ko­ri­sti­ti sve vr­ste plo­va­ka, a tip, ob­lik i gra­ma­ža pr­ven­stve­no za­vi­se od uslo­va na vo­di i lič­nih afi­ni­te­ta. Ne­ma svr­he ko­ri­sti­ti one su­vi­še la­ke, zbog ve­tra, vo­de­nih stru­ja (upr­kos to­me što su u pi­ta­nju ba­re, šljun­ka­re, mr­tva­je...), kon­tro­le plov­ka, ali i sa­mog na­či­na na ko­ji ša­ran uzi­ma ma­mac. Upr­kos to­me što zna da du­go »nju­ši« na­šu po­nu­du, ka­da re­ši da je uzme, plo­vak uoč­lji­vo za­ra­nja ili ide u stra­nu, pa za­to ne­ma po­tre­be ko­ri­sti­ti mo­del ma­nje no­si­vo­sti od dva gra­ma, a u slu­ča­ju kli­ze­ćeg ili fik­snog ve­gle­ra ni 5 g ni­je pre­vi­še... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 484-)