Špijun hvata ribu na žito

Ba­bu­šku čak i mno­gi ri­bo­lov­ci ko­ji je če­sto pe­ca­ju do­ži­vlja­va­ju kao ha­la­plji­vu i neo­pre­znu ri­bu, pa ne vo­de mno­go ra­ču­na o si­ste­mu ko­ji ko­ri­ste, pri­ma­mi, mam­cu... Me­đu­tim, istin­ski znal­ci, ko­ji se pre­po­zna­ju po bo­ga­tim ulo­vi­ma, zna­ju da stva­ri sto­je pot­pu­no dru­ga­či­je i da ova ri­ba ume da bu­de iz­u­zet­no te­ško uhva­tlji­va, ako sve ne ura­di­mo ka­ko tre­ba. Ovaj tekst to po­tvr­đu­je na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin

Ne­ko­li­ko po­po­dne­va, od sre­di­ne pro­šle ne­de­lje, re­dov­no smo pe­ca­li na Rgot­skom je­ze­ru, ko­je u ovo do­ba go­di­ne uvek da­je krup­nu bo­dor­ku i ba­bu­šku na ku­va­nu pše­ni­cu be­li­ju. U to­me nas je vi­še da­na ome­tao jak ve­tar, tač­ni­je – ne to­li­ko u lo­vu bo­dor­ke (jer ona zr­no ku­va­ne pše­ni­ce obič­no uzi­ma na­glo, bez pi­pa­nja, uz iz­ne­nad­no po­ta­pa­nja an­te­ne plov­ka, ko­ji za­ra­nja i za­ra­nja), ko­li­ko u pe­ca­nju ba­bu­ške, bu­du­ći da ona uzi­ma ve­o­ma opre­zno (»mr­lja­vo«), što se na plov­ku ma­ni­fe­stu­je tek ne­kim »mi­kro­za­ra­nja­njem«, je­dva uoč­lji­vim po­me­ra­njem u stra­nu ili, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, mi­ni­mal­nim iz­di­za­njem te­la plov­ka iz­nad po­vr­ši­ne! Me­đu­tim, Kum, Pe­ca i ja ni­smo ni po­mi­šlja­li na od­u­sta­ja­nje! Upor­no smo is­pi­pa­va­li i tra­ži­li na­čin ka­ko da je što lak­še do­bi­je­mo, tj. nad­mu­dri­mo u ta­ko te­škim uslo­vi­ma, na du­bi­ni od 4,2 m, u je­zer­skoj vo­di ko­ja je bi­stra bu­kval­no kao su­za i ko­ju bez ika­kvog stra­ha i ri­zi­ka pi­je­mo ka­da ožed­ni­mo.

RGOT­SKO JE­ZE­RO NA­STA­LO je 1978. go­di­ne, na go­to­vo ne­ve­ro­va­tan na­čin! Na­i­me, ta­da­šnje dru­štve­no pred­u­ze­će Kvarc Rgo­ti­na eks­plo­a­ti­sa­lo je kop iz­nad sa­mog se­la, va­de­ći kvarc­ni pe­sak, ko­ji se ko­ri­stio u mno­gim gra­na­ma in­du­stri­je u ta­da­šnjoj SFRJ. Kop je bio du­bok oko 70 m, a na nje­go­vo dno se sti­za­lo spi­ral­nim pu­tem, ko­ji je, na­rav­no, kre­tao sa sa­mog vr­ha. Jed­nog na­iz­gled obič­nog po­po­dne­va, ogrom­ni ba­ge­ri ko­ji su ko­pa­li na dnu na­i­šli su na vo­de­nu ži­lu, ko­ja je po­če­la da na­di­re iz­u­zet­no ve­li­kom br­zi­nom! Po pri­ča­ma još uvek ži­vih oče­vi­da­ca ko­ji su ta­da ra­di­li na ko­pu, ba­ge­ri su pro­bi­li otvor na »kap­su­li«, tj. na ogrom­nom pod­zem­nom re­zer­vo­a­ru pit­ke vo­de, ko­ja se tu na­ku­plja­la ne­zna­no otkad, ni­ti iz kog iz­vo­ra, u du­bi­ni utro­be ze­mlje. Pri­ti­sak je bio ogro­man, jer je pro­bi­ja­njem zi­da re­zer­vo­a­ra ka­ši­kom ba­ge­ra stvo­ren ve­o­ma ve­li­ki gej­zir, ko­ji je vr­lo br­zo bu­kval­no eks­plo­di­rao pod na­le­tom ve­li­ke ko­li­či­ne vo­de, ko­ja je pla­vi­la kop za­stra­šu­ju­ćom br­zi­nom! Si­re­ne za opa­snost su se ogla­si­le i na­re­đe­na je hit­na eva­ku­a­ci­ja lju­di i opre­me, pa su rad­ni­ci br­zo iza­šli na vrh ko­pa, me­đu­tim mno­go opre­me i te­ških ma­ši­na ni­je iz­vu­če­no iz br­zo na­di­ru­će vo­de i na dnu aku­mu­la­ci­je za­u­vek su osta­li je­dan ba­ger, vi­še pum­pi i dva ka­mi­o­na!

PRI­RO­DA JE PO­BE­DI­LA i je­ze­ro je for­mi­ra­no. Ko­li­ko je po­zna­to, je­di­no je ta­kvo u Evro­pi, a nje­go­va iona­ko bes­pre­kor­no či­sta vo­da do­dat­no se pri­rod­no fil­tri­ra kroz kvarc­ni pe­sak. Iz­vor je još uvek ak­ti­van i stal­no pu­ni je­ze­ro, či­ji se ni­vo ni­ka­da ne sma­nju­je! Bo­ja vo­de kre­će se od sma­rag­dno­ze­le­ne do akva­ma­rin pla­ve, u vre­me ve­li­kih ki­ša je tam­no­siv­ka­sta, dok je za­ga­si­to pla­va po naj­ve­ćim vru­ći­na­ma. Za sve ove go­di­ne ot­ka­ko pe­cam na nje­mu, a ne­ma to­me baš ma­lo, ne pam­tim da je ika­da bi­lo mut­no, pa čak ni mut­nji­ka­vo! Rgot­sko je­ze­ro je na­pro­sto neo­pi­si­vo le­po na svo­ja tri hek­ta­ra po­vr­ši­ne, pa ne­ću vi­še tro­ši­ti re­či o nje­go­voj le­po­ti, jer znam da ne bih ni­ka­da us­peo da je u pot­pu­no­sti opi­šem – ume­sto to­ga vas po­zi­vam da do­đe­te, pe­ca­te na nje­mu i sa­mi se uve­ri­te da ni­ma­lo ne pre­te­ru­jem, a ja ću se u na­stav­ku ovog tek­sta vra­ti­ti na na­ša po­sled­nja ri­bo­lo­vač­ka is­ku­stva sa ove vo­de.

RI­BO­LOV BI­LO KO­JE vr­ste na Rgot­skom je­ze­ru je ve­o­ma te­žak! Po­što je vo­da, da­kle, iz­u­zet­no bi­stra, na­pro­sto se mo­ra pe­ca­ti du­bo­ko. Uz to, ova aku­mu­la­ci­ja i ri­ba u njoj ima­ju svoj spe­ci­fič­ni ri­tam i ži­vot. U na­šim po­po­dnev­nim po­ku­ša­ji­ma, pro­šle sed­mi­ce, do­bi­ja­li smo po­ko­ji ko­mad, ali nam je ve­tar – kao što sam po­me­nuo – mno­go sme­tao, pa smo sva­šta pro­ba­li da sa ti­me iza­đe­mo na kraj. Skra­ći­va­li smo pred­ve­ze, Pe­ca je po­ku­ša­vao na bo­lo­njez od 6 m, Kum i bo­lo­nje­zom i pe­tlja­šem od 7 m, a ja sa­mo pe­tlja­šem od 7 m. Ner­vi­ra­li smo se, a ima­li smo i mno­go spa­da­nja, de­lom i za­to što smo ne­ke ri­be uba­da­li slu­čaj­no, pri va­đe­nju si­ste­ma ra­di po­nov­nog za­ba­ci­va­nja, ta­ko da ni­smo ni zna­li da ih ima­mo na udi­ci dok ne bi­smo kre­nu­li da je po­di­že­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 482-)