Ve­li­ke de­ve­ri­ke, kao i tro­fej­ni pri­mer­ci ve­ći­ne dru­gih vr­sta be­le ri­be ne hva­ta­ju se la­ko, ni­ti sva­ko­dnev­no ni na nat­pro­seč­no bo­ga­tim te­re­ni­ma. Loviti ih pred­sta­vlja iza­zov za ve­ći­nu plov­ka­ro­ša i du­bin­ka­ša sa vo­da ci­pri­nid­nog re­gi­o­na, a mno­gi se sla­žu da je opre­zne, ću­dlji­ve i ne­pred­vi­dlji­ve lo­pa­ta­re če­sto te­že se­lek­tiv­no pe­ca­ti ne­go ša­ra­ne. Ali, da­le­ko od to­ga da je to ne­mo­gu­ća mi­si­ja, na­ro­či­to ako joj pra­vil­no pri­stu­pi­mo. U tek­stu ko­ji sle­di po­ku­ša­ću da vam dam ne­ke osnov­ne smer­ni­ce ko­je bi vam mo­gle po­mo­ći da ovog le­ta do­đe­te do tro­fej­ne jedinke.

Jo­vi­ca Mi­lo­še­vić zva­ni Zec ri­bo­lo­vom je po­put svih »Ka­na­la­ca« (mo­ma­ka iz ko­sto­lač­kog na­se­lja Ka­nal) po­čeo da se ba­vi u naj­ra­ni­joj mla­do­sti, a on­da je zbog fud­ba­la za­po­sta­vio svoj omi­lje­ni ho­bi.

– Dok sam ak­tiv­no igrao, ni­sam imao vre­me­na za pe­ca­nje. Fud­ba­lom se sa­da ba­vi moj sin Ste­fan, ko­ji igra za Par­ti­zan i re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je, a ja sam se u me­đu­vre­me­nu u pot­pu­no­sti po­sve­tio ri­bo­lo­vu – pri­ča Jo­vi­ca.

Na ša­ran­skom re­vi­ru Ka­sap­ska ada, ne­da­le­ko od No­vog Sa­da, eki­pa For­max – Carp Pro je kra­jem ju­na is­pro­ba­la ne­ko­li­ko no­vih ša­ran­skih šta­po­va iz For­max pa­le­te, kao i in­di­ka­to­re tr­za­ja Carp Pro Ma­xi­on (sa in­te­gri­sa­nim pu­nji­vim li­ti­jum-jonskim ba­te­ri­ja­ma) i Carp Pro Sen­sor DX, te svin­ge­re Carp Pro, iz se­ri­ja CP-6355 i CP-6353.. Na dva rod-po­da (Carp Pro CP-6113-005 i CP-6121) po­sta­vi­li smo šest pa­ra­bo­li­ka iz raz­li­či­tih se­ri­ja – Axum Carp, Le­gacy Te­le Carp, Po­wer Car­bon Carp, Pa­tri­ot Carp, Le­gend Carp i Mo­jo Carp, sa ma­ši­ni­ca­ma For­max Le­gend Carp, En­du­ra Carp, Sher­man Carp i Bul­let Cast. Ka­ko smo se sa ve­ći­nom po­bro­ja­nih šta­po­va do sa­da sre­ta­li uglav­nom dok su bi­li u fa­zi pro­to­ti­po­va, ovo je bi­la od­lič­na pri­li­ka da se de­talj­no upo­zna­mo sa nji­ma, tj. da vi­di­mo ka­ko se po­na­ša­ju pri za­ba­ci­va­nju, kon­tri­ra­nju i to­kom za­ma­ra­nja ša­ra­na, ka­ko bi­smo ka­sni­je to mo­gli da što ver­ni­je pre­ne­se­mo bu­du­ćim vla­sni­ci­ma. Evo na­ših uti­sa­ka, u naj­kra­ćim cr­ta­ma.

Svi­ma je već ve­o­ma do­bro po­zna­to da je klen lju­bi­telj kru­ška­stih vo­ble­ra i ma­njih lep­ti­ra­stih va­ra­li­ca. Moj ar­se­nal ve­štač­kih ma­ma­ca za tu ri­bu bio je du­go sa­či­njen is­klju­či­vo od mo­de­la ta dva ti­pa. To se pro­me­ni­lo na­kon što sam jed­nom pri­li­kom, ni sam ne znam za­što, za­ba­cio dvo­del­ni vo­bler Zvon­ko od 4,5 cm. Na taj ruč­ni rad ce­nje­nog maj­sto­ra iz Uži­ca začas sam ulo­vio ne­ko­li­ko kle­no­va, a na­ro­či­to mi je za­ni­mlji­vo bi­lo to što su to bi­le ri­be raz­li­či­tih du­ži­na – od de­se­tak cen­ti­me­ta­ra do pre­ko 30. Taj tre­nu­tak mi je na ne­ki na­čin pro­ši­rio vi­di­ke, jer sam shva­tio da se klen mo­že ve­o­ma uspe­šno lo­vi­ti i na vo­bler ko­ji ni­je »kru­ški­ca« od 3-4 cm.

Ocena korisnika:  5 / 5

Naj­ve­ći evrop­ski po­slov­ni sa­jam sa­jam pro­iz­vo­đa­ča i di­stri­bu­te­ra ri­bo­lov­nog pri­bo­ra, EFT­TEX, ove go­di­ne je po pr­vi put odr­žan u pre­sto­ni­ci Austri­je. Na 6.837 kva­drat­nih me­ta­la iz­lo­žbe­nog pro­sto­ra našlo se 245 iz­la­ga­ča i ko­i­zla­ga­ča iz 37 ze­ma­lja, a me­đu njima je bi­lo 35 fir­mi ko­ji­ma je to bi­lo pre­mi­jer­no pred­sta­vlja­nje na ovoj smo­tri. Po­se­ti­la­ca ove ma­ni­fe­sta­ci­je za­tvo­re­nog ti­pa, na ko­ju je pri­stup mo­guć sa­mo po po­zi­vu iz­la­ga­ča ili or­ga­ni­za­to­ra (tj. uz akre­di­ta­ci­ju za no­vi­na­re), bilo je, upr­kos glo­bal­noj kri­zi, o ko­joj se i ov­de pri­ča­lo na sva­kom ko­ra­ku, ne­što više ne­go pro­šle go­di­ne – ukup­no 3.108. Ve­le­tr­govaca je bilo u najvećem bro­ju (preko po­lo­vi­ne), 30% su či­ni­li vla­sni­ci ma­lo­pro­da­ja, 13% pro­iz­vo­đa­či, a po tri po­sto no­vi­na­ri i agen­ti pro­da­je.

 Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca smu­đa tra­ži u du­bo­koj vo­di. Raz­log za to je kraj­nje jed­no­sta­van. Ta gra­blji­vi­ca, na­i­me, naj­vi­še vre­me­na i pro­vo­di u njoj. Ali, u ne­kim okol­no­sti­ma (a pod ti­me ovo­ga pu­ta ne mi­slim na ju­tar­nji i ve­čer­nji cug) mo­že­mo smu­đa na­ći i u pli­ća­ci­ma i ve­o­ma se le­po za­ba­vi­ti lo­ve­ći ga na ta­kvim po­zi­ci­ja­ma, i to na dru­ga­či­je na­či­ne ne­go ina­če.

Taj pot­pu­no nor­ma­lan maj­ski rad­ni dan za­vr­šio se za­ni­mlji­vim te­le­fon­skim po­zi­vom. Dra­ško Kla­čar, pro­iz­vo­đač va­ra­li­ca za slat­ko­vod­ni i mor­ski ri­bo­lov i pa­si­o­ni­ra­ni lo­vac na krup­ne gra­blji­vi­ce, bez ika­kvog je uvo­da pi­tao: »Ured­ni­če, ho­ćeš li sle­de­će ne­de­lje sa Jo­com Si­mo­no­vi­ćem i sa mnom na Min­ćo? Ka­že Du­le iz Lu­ga­na da je vo­do­staj tre­nut­no vi­sok, ali da bi mo­gla na­red­nih da­na da se na­me­sti do­bra vo­da za pe­ca­nje na Go­ver­na­lu. To je ona bra­na iz­nad ušća u Po, gde se sa oba­le lo­ve so­mo­ve i od pre­ko 100 ki­la«.

Po­sle iz­la­ska bu­co­va iz za­bra­ne (15. ju­na), to­kom ve­li­kog po­plav­nog ta­la­sa Du­na­va, zbog vi­so­kih vo­do­sta­ja u gor­njem i sred­njem to­ku te re­ke kroz na­šu ze­mlju, Be­o­grad­ske bu­cov­dži­je su se fo­ku­si­ra­le na lov gra­blji­vi­ca na te­re­ni­ma od Ve­li­kog Gra­di­šta do Go­lup­ca. U ne­ko­li­ko iz­la­za­ka u krat­kom vre­men­skom raz­ma­ku bi­lo je ulo­va, iako su se gra­blji­vi­ce po­na­ša­le ot­pri­li­ke kao u pe­smi Eka­ta­ri­ne Ve­li­ke, u ko­joj se »me­nja dan za noć i noć za dan«.

To­kom ve­ćeg de­la pro­le­ća, lov štu­ke na na­šim re­ka­ma bio je, zbog vi­so­kih vo­do­sta­ja i hlad­ne vo­de, ve­o­ma ote­žan ili čak ne­mo­guć, pa je i lo­gič­no to je ve­ći­na vred­ni­jih ulo­va štu­ke ostva­ri­va­na na ba­ra­ma i je­ze­ri­ma ko­je ne­ma­ju di­rekt­nu ve­zu sa te­ku­ći­ca­ma. Vo­do­sta­ji Sa­ve i Dri­ne, naj­ve­ćih re­ka na se­ve­ro­za­pa­du cen­tral­ne Sr­bi­je, sta­bi­li­zo­va­li su se tek na sa­mom kra­ju pro­le­ća, pa smo Zo­ran, Vik­tor i ja od­lu­či­li da ne­ko­li­ko da­na pro­ve­de­mo u po­tra­zi za štu­kom na Sa­vi i nje­nim oto­ka­ma oko ušća Dri­ne.

Ove go­di­ne sam se­zo­nu va­ra­li­ča­re­nja kle­na otvo­rio ne­u­o­bi­ča­je­no ka­sno. Na­kon što me je sa­rad­nik Ri­bo­lo­va Ne­boj­ša Ste­vić u is­crp­nom te­le­fon­skom raz­go­vo­ru upu­tio u ak­tu­el­na de­ša­va­nja na Mla­vi, sa na­šim dru­gim sa­rad­ni­kom, ko­le­gom iz Drill Vi­deo pro­duk­ci­je i no­vo­pe­če­nim va­ra­li­ča­rom Dar­kom Mi­lo­še­vi­ćem, upu­tio sam se ka do­bro po­zna­tim te­re­ni­ma, de­se­tak ki­lo­me­ta­ra niz­vod­no od Po­ža­rev­ca. Ka­ko smo za ri­bo­lov na ras­po­la­ga­nju ima­li sa­mo sat i po, od­mah smo kre­nu­li na me­sto na kom je Ne­boj­ša od za­vr­šet­ka lo­vo­sta­ja do­bio čak če­ti­ri ka­pi­tal­na kle­na, što je vi­še ne­go neo­bič­no za ova­ko ma­lu re­ku.