Iako je od ta­da pro­šlo pu­nih pet go­di­na, od­lič­no se se­ćam 15. av­gu­sta 2008, ka­da sam sa­svim slu­čaj­no »ot­krio« teh­ni­ku ko­tr­lja­nja. Tog oblač­nog ju­tra sam kao i mno­go pu­ta ra­ni­je kre­nuo na Ju­žnu Mo­ra­vu da pe­cam mre­nu du­bin­skim me­to­dom. U skla­du sa ra­ni­jim is­ku­stvi­ma iz let­njih me­se­ci, oče­ki­vao sam do­bar ulov, a od ma­ma­ca sam imao lar­vu vo­de­nog cve­ta i po­ne­što gli­sta. Na br­zi­nu sam ulo­vio ne­ko­li­ko šilj­ki­ca (sit­nih mre­na), a on­da sam gre­škom za­ba­cio u br­zak, ko­ji je po­čeo da no­si moj si­stem za­jed­no sa pri­lič­no te­škim olo­vom. Če­kao sam da se uteg za­u­sta­vi, ne bih li sta­vio štap na dr­žač i na­sta­vio da pe­cam, a do­če­kao sam sna­žan uda­rac, ko­ji mi je uma­lo iz­bio štap iz ru­ke. In­stink­tiv­no sam re­a­go­vao sna­žnom kon­trom, i bio uve­ren da sam za­peo za ka­men, ali je on, na mo­je za­pre­pa­šće­nje, po­čeo da se kre­će uz­vod­no... A on­da se naj­lon iz­ne­na­da ola­ba­vio. Iz­va­dio sam si­stem i shva­tio da je udi­ca pu­kla od te­ži­ne krup­ne i ja­ke ri­be.

Sre­di­nom le­ta u ri­bo­lov uglav­nom ide­mo ra­no uju­tru ili u ka­snim po­po­dnev­nim i ve­čer­njim sa­ti­ma, ka­da je bo­ra­vak na vo­di znat­no pri­jat­ni­ji a i mo­guć­nost da ne­što ulo­vi­mo ve­ća ne­go u naj­to­pli­jem de­lu da­na. Ali ne­ka­da ni­smo u pri­li­ci da bi­ra­mo, pa sam se ta­ko pro­šle ne­de­lje sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom za­te­kao na Du­na­vu u vre­me ka­da je pr­va, ju­tar­nja sme­na ri­bo­lo­va­ca već uve­li­ko bi­la kod ku­će.

Po­sled­nji ogrom­ni po­rast Du­na­va, ko­ji je u ne­kim ze­mlja­ma do­sti­gao re­kord­ni ni­vo, a i te ka­ko se ose­tio i kod nas, do­veo je do to­ga da ša­ran po­beg­ne iz vi­še rib­nja­ka lo­ci­ra­nih uz re­ku. Za­hva­lju­ju­ći tom »ne­plan­skom po­ri­blja­va­nju« go­la­ći su se jed­no vre­me ma­sov­no lo­vi­li u gor­njem i sred­njem to­ku Du­na­va kroz na­šu ze­mlju, a na­ro­či­to od Če­la­re­va niz­vod­no, sve do Groc­ke, na te­re­nu na kom ja sa svo­jim dru­ga­ri­ma već go­di­na­ma iz čam­ca du­bin­skim me­to­dom pe­cam ša­ra­na i ba­bu­šku.

Mno­go pu­ta je na stra­ni­ca­ma Ri­bo­lo­va bi­lo re­či o lo­vu bu­co­va po­mo­ću si­ste­ma ko­ji či­ne je­dan ma­nji ma­mac (po pra­vi­lu stri­mer, a znat­no re­đe mi­kro­džig) ili vi­še njih, te pil­ker, vo­bler, ka­ši­ka, lep­tir ili gla­vi­nja­ra. Ta­kva po­stav­ka pre sve­ga omo­gu­ća­va da što pre ot­kri­je­mo za ko­ju je vr­stu mam­ca bu­cov tre­nut­no za­in­te­re­so­van. Na si­ste­mu isto­vre­me­no mo­že­mo ve­o­ma br­zo i la­ko me­nja­ti i stri­me­re i mi­kro­dži­go­ve (ve­li­či­nu, bo­ju i sl.) sa jed­ne stra­ne, i »glav­nu« va­ra­li­cu sa dru­ge. Ka­ko bu­cov iz­u­zet­no ret­ko pod­jed­na­ko do­bro na­pa­da oba ele­men­ta si­ste­ma, mno­ge is­ku­sne bu­cov­dži­je se ve­o­ma br­zo, po­sle pr­va dva-tri pre­da­to­ra na šta­pu, pre­o­ri­jen­ti­šu na lov is­klju­či­vo stri­me­rom sa va­ser-ku­glom ili zbi­ro­li­nom, ili pak sa si­ste­ma ski­nu stri­mer a osta­ve va­ra­li­cu, na­ro­či­to ako »su­vi­šni« ele­ment skra­ću­je du­ži­nu iz­ba­ča­ja (npr. vo­bler, zbog la­ko­će).

Po­sljed­njih go­di­na sve vi­še va­ra­li­ča­ra, pri­je sve­ga sa na­ših ve­li­kih ri­je­ka, za lov smu­đa i dru­gih gra­blji­vi­ca ko­ri­sti tzv. ne­ak­tiv­ne (od en­gle­skog »nou ekšn«/»no ac­tion«) va­ra­li­ce. One, da­ka­ko, pri po­vla­če­nju ne­što ra­de, ali su ime do­bi­le po to­me što ne­u­po­re­di­vo sla­bi­je vi­bri­ra­ju od kla­sič­nih še­do­va (ko­ji se za­vr­ša­va­ju »pe­čur­kom«) ili tvi­ste­ra, tj. vje­štač­kih ma­ma­ca tejl ti­pa, sa zad­njim kra­jem na­lik zna­ku pi­ta­nja. Pr­ve ta­kve še­do­ve (Lun­ker City Fin-S Fish od oko 7 cm, sa re­pom ob­li­ka zmij­skog je­zi­ka) do­bio sam još pri­je ne­ku go­di­nu od jed­nog ko­le­ge na dar, a ka­ko vo­lim da eks­pe­ri­men­ti­šem sa no­vim va­ra­li­ca­ma, mon­ti­rao sam ih na džig gla­vu i ba­cao u sav­skom pri­sta­ni­štu sa vi­so­ke oba­le. Iako sam u jed­nom pe­ri­o­du na njih do­bro lo­vio i smu­đa i štu­ku, ne­ka­ko sam ih ma­lo-po­ma­lo za­bo­ra­vio, i bez ob­zi­ra na to što su ne­ki mo­ji dru­go­vi na ta­kve va­ra­li­ce uspje­šno »ver­ti­ka­li­sa­li« iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka, ni­sam obra­ćao pre­vi­še pa­žnje na njih sve dok ni­sam od glav­nog ured­ni­ka do­bio za­da­tak da na­pra­vim ovaj pri­log.

Smu­đa, so­ma i štu­ku naj­ra­di­je i naj­če­šće lo­vim na ve­štač­ke mam­ce. Kao i svim dru­gim va­ra­li­ča­ri­ma, i me­ni se u vi­še na­vra­ta de­ša­va­lo da te gra­blji­vi­ce kla­sič­no vo­đe­ni džig ne­će da uzmu ni za ži­vu gla­vu ili ga na­pa­da­ju ta­ko da ga sa­mo gric­nu, uda­re ili od­gur­nu, ali ga ne uzi­ma­ju u usta, pa ih ni­je mo­gu­će uhva­ti­ti ni mo­men­tal­nom kon­trom ni od­lo­že­nom. Ide­ju ka­ko da po­stu­pim u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma do­bio sam gle­da­ju­ći je­dan ne­mač­ki DVD o ri­bo­lo­vu na nou-ekšn še­do­ve, odig­nu­te tek ko­ji cen­ti­me­tar od dna.

Od as­falt­nog pu­ta po­red ko­ga smo osta­vi­li auto­mo­bil do oba­le Vr­ba­sa ne­da­le­ko od Ba­nja­lu­ke di­je­li­la nas je još jed­na li­va­da. Po mra­ku, sa ju­pol kan­tom pu­nom sta­rog hlje­ba za pri­ma­mu u jed­noj ru­ci i sa šta­pom u dru­goj, u ri­bar­skim či­zma­ma ba­u­ljam za mo­jim dru­gom Mi­la­nom kroz vi­so­ku tra­vu. Mo­stić pre­ko jed­ne vo­do­de­ri­ne, im­pro­vi­zo­van od ba­gre­mo­vih sta­ba­la o ko­ja se uvi­jek spo­tak­nem, ko­ban je i ovog pu­ta. Jed­na no­ga mi pro­pa­da kroz pro­ci­jep iz­me­đu tru­pa­ca, pa pa­dam na kan­tu, a štap pre­ko me­ne. Zo­ra je da­le­ko, a mje­se­če­va svje­tlost u još pot­pu­nom mra­ku ne omo­gu­ća­va mi da vi­dim ima li ošte­će­nja na šta­pu, pa la­ga­no ho­da­ju­ći ka ka­me­ni­toj vr­ba­skoj oba­li pa­žlji­vo pr­sti­ma pi­pam vo­đi­ce i blank šta­pa. Pri­gu­še­na vanj­ska svje­tla ku­ća na dru­goj stra­ni ri­je­ke, u na­se­lju Trn, ko­ja se pro­bi­ja­ju kroz to­po­le i vr­be na oba­li i od­bi­ja­ju od po­vr­ši­ne vo­de u vr­ba­skom pre­li­vu, do­volj­na su da utvr­di­mo da bra­na hi­dro­e­lek­tra­ne u Boč­cu mi­ru­je i da je vo­da ma­la, što nam od­go­va­ra. Sa Vr­ba­som je uvi­jek ta­ko – ni­ka­da ne zna­mo ko­li­ki će nas do­če­ka­ti dok do nje­ga ne stig­ne­mo, a na ve­ći­ni mje­sta je lov na plo­vak mo­guć sa­mo ako je re­gu­la­ci­o­na bra­na na ma­lom je­ze­ru pot­pu­no za­tvo­re­na.

Pri­pre­ma­ju­ći se po­čet­kom av­gu­sta za vi­še­dnev­ni ri­bo­lov sa jed­nog spla­va na Sa­vi niz­vod­no od Ostru­žnič­kog mo­sta, naj­pre sam dva da­na pro­veo u vo­di, na­sto­je­ći da što bo­lje upo­znam me­sto, tj. da iz­me­rim du­bi­nu, vi­dim ko­li­ko se da­le­ko pru­ža mulj, gde su ru­pe a gde sprud itd. Na ru­ku mi ni­je išlo to što je vo­da opa­da­la, pa je bi­lo iz­ve­sno da će se i ri­ba po­me­ra­ti da­lje od oba­le, ali je do­bro bi­lo to što vla­sni­ci ne­ko­li­ko spla­vo­va uz­vod­no i niz­vod­no od ovog sa ko­ga sam ja pe­cao ni­su ri­bo­lov­ci, pa ni­je po­sto­ja­la opa­snost da mi ne­ko od njih hra­nje­njem od­vu­če ri­bu.

Bo­van­sko je­ze­ro je na­sta­lo 1978. go­di­ne, po­di­za­njem bra­ne na So­ko­banj­skoj Mo­ra­vi­ci, kod se­la Bo­van, iz­me­đu So­ko­ba­nje i Alek­sin­ca. Du­go je 8 km, ši­ro­ko do 0,5 km, a nje­go­va naj­ve­ća du­bi­na iz­no­si oko 50 m. Osim za pri­jem bu­jič­nih vo­da Mo­ra­vi­ce i nje­nih pri­to­ka, slu­ži i za snab­de­va­nje Alek­sin­ca pi­ja­ćom vo­dom. Ovo je naj­po­pu­lar­ni­je i naj­po­se­će­ni­je je­ze­ro u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji, na ko­je to­kom let­nje se­zo­ne do­la­ze ne sa­mo ri­bo­lov­ci iz okol­nih gra­do­va već i nji­ho­ve mno­go­broj­ne ko­le­ge i tu­ri­sti iz Be­o­gra­da, Voj­vo­di­ne i svih osta­lih de­lo­va Sr­bi­je. Cr­ve­na ze­mlja je je­dan od omi­lje­ni­jih ri­bo­lov­nih te­re­na na Bov­nu.

Štap Tra­buc­co Sygnum MRX-V Qu­i­ver me je za­in­te­re­so­vao me­se­ci­ma pre što sam ga pr­vi put uzeo u ru­ke. Na osno­vu ka­rak­te­ri­sti­ka i fo­to­gra­fi­ja u Tra­buc­co­vom ka­ta­lo­gu za 2013. go­di­nu, bi­lo mi je ja­sno da se ra­di o vr­hun­skom šta­pu, ko­ji bi osim za tak­mi­ča­re, po­put me­ne, bio od­li­čan i za one re­kre­a­tiv­ce ko­ji ozbilj­no pri­stu­pa­ju pe­ca­nju na fi­der. Pri­li­ka da ga ko­nač­no is­pro­bam na vo­di uka­za­la mi se kra­jem ju­la, na fi­der ku­pu u Pan­če­vu.