Hobby Press

CILJANI LOV CVERGLANA DUBINSKIM METODOM NA STAJAĆOJ VODI

Gotovo svakodnevni prolećni pljuskovi doveli su u drugoj polovini aprila do porasta vodostaja reka u niškom kraju, a zamutile su se i sve stajaćice i kanali u njihovoj blizini, pa mi je bilo jasno da ću morati da potražim zanimaciju na nekoj od bara udaljenih od nabujalih tekućica. Posle dužeg lutanja, našao sam jednu koja je na prvi pogled delovala dobro, a uz to joj se moglo prići kolima baru koja je još bila bistra. U razgovoru sa ribolovcima koje sam na toj vodi zatekao saznao sam da se »karaš« (babuška – op. ur.) na koga sam računao je javlja, a da grize samo cverglan – bodljikava noćna mora svakog babuškara.
SVI SU PECALI NA PLOVAK, a ja sam sa po jednim fiderom i piker štapom bio jedini dubinkaš na bari, što mi je delovalo kao prednost, jer sam procenio da ću daleko zabacujući bez po muke uspeti da sa jednog mesta »pretresem« skoro sve slobodno izgledne pozicije na nevelikoj stajaćici. Rešio sam da najpre pokušam da »napipam« krupne babuške uz pomoć sistema sa malom kaveznom hranilicom, te da tek nakon toga bacim veću količinu primame, koju sam pripremio još kod kuće, kako na vodi ne bih gubio dragoceno vreme. Budući da nisam poneo meredov, priobalje sam pažljivo očistio od grana i raznog otpada, ne bih li olakšao prihvatanje velikih »baba«, koje sam očekivao sa velikom izvesnošću.
Nedugo posle prvog zabačaja, vrhovi oba štapa su zaigrali kao po komandi, ali ne od snažnih trzaja, karakterističnih za babušku. Iako je zatezanje struna blago savijalo osetljive vrhove, ipak sam kontrirao i nekoliko trenutaka kasnije shvatio da su svi moji planovi pali u vodu. Na oba štapa sam imao po cverglana...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 297-)

LOV ŠTUKE SREDINOM APRILA NA KOSTOLAČKOM KANALU

Kao i svakog proleća, čitav april sam proveo nestrpljivo brojeći dane do početka nove sezone lova smuđa. Trudio sam se da ne razmišljam previše o mrežarošima i nesavesnim ribolovcima koji su moju omiljenu grabljivicu na Dunavu kod Kostolca hvatali tokom čitavog lovostaja, obilato koristeći činjenicu da je kontrola Vojvodinašuma (preduzeća koje upravlja ovim delom reke) bila ređa od lanjskog snega.
U nadi da ću uspeti da prevarim bar nekog soma, povremeno sam izlazio na ušće Kostolačke tople vode, ali bez uspeha, jer se »brka« retko javljao i ponekog su uspevali da uhvate samo varaličari koji su svakodnevno »visili«na ovom poznatom reviru i uporno bacali čak i kada se danima ama baš ništa nije dešavalo.
Na soma sam sa bratom Milanom krenuo i 19. aprila rano ujutru. »Parkirali« smo čamac nedaleko od ušća, tako da ne smetamo ribolovcima koji su pecali sa obale, a onda smo počeli da forsiramo silikonske glavinjare, koje su na ovom lokalitetu po pravilu najlovnije. Bacali smo skoro dva sata, ali bez ikakvog uspeha, a kako se za svo to vreme »brka« nije javio ni kolegama koje su pecale sa obale.
GLEDAJUĆI PREMA CRNIM oblacima, koji su se naglo navlačili, Miki je nevoljno prihvatio moj predlog da prekinemo sa ribolovom na ovom mestu, ali je uporno insistirao da se bar malo zadržimo na kostolačkom kanalu, na čijoj obali obojica živimo, te da pre odlaska kući pokušamo da prevarimo neku štuku...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 297-)

NOVA-STARA TEHNIKA: LOV ŠTUKE NA RAVNOMERNO VOĐENE VARALICE

Negde do kraja sedamdesetih godina XX veka, praktično jedine varalice koje su naši štukaroši koristili bile su kašike i leptiri (među kojima je bio i Mepps Comet Mino, sa gumenom ribicom, koji je većina srećnih vlasnika, u ta vremena kada su se varalice teško nabavljale, čuvala kao posebnu dragocenost i bacala samo o velikim praznicima). Početkom osamdesetih, koliko potpisnika ovog teksta sećanje služi, već počeše da se masovnije koriste vobleri, a krajem te decenije se štuka već pomalo hvatala i na šedove i tvistere na laganim, olovnim glavama, a iz Amerike bi poneko dobio ili poručio čak i spinerbejt... Kada se 1995. godine pojavio Rapala Husky Jerk, malo ko je u Srbiji (ali i drugde u Evropi) obratio pažnju na činjenicu da se taj vobler neutralnog tipa ne mora privlačiti kontinuiranim okretanjem ručice čekrka, već ga možemo zaustaviti, pri čemu će ostati u mestu, te ga naglim trzajem ponovo pokrenuti. Većini je najvažnije bilo to što taj plastikanac sa zvečkom ne tone previše, što je u perspektivi značilo manje kidanja nego sa Countdownom, na koji je novi adut u Rapalinom asortimanu podsećao.
NO OD TOGA KOJE SMO VARALICE za štuku koristili u periodu 1970–2000., važnije je to kako smo ih vodili. Naime, iako se i tada moglo čuti, a počesto i pročitati, da se sve metalne varalice (o kojima se najčešće pisalo i koje je, bez preterivanja, skoro isključivo koristilo preko 90% štukaroša) mogu povlačiti ravnomerno, ali da kašike (ali i leptiri!) daju više ribe onima koji umeju da im »udahnu život« povremeno zastajući sa namotavanjem, puštajući ih da tonu i potom ih pokrećući ili im tokom vođenja dajući dodatne podsticaje pokretima vrha štapa, nisu baš brojni bili oni koji su ulagali taj dodatni napor u takvu »poboljšanu« prezentaciju... Ili su se vešto krili od nas, tada neiskusnih ili nedovoljno veštih, koji smo, motajući kao da okrećemo ručicu mašine za mlevenje mesa, svejedno uspevali da uhvatimo sasvim dovoljno štuka da ni ne pomišljamo da »tražimo preko 'leba pogače«...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 297-)