Zločin(i) bez kazne

Kao i u mno­gim dru­gim ze­mlja­ma ko­je za pri­mar­ni cilj ima­ju brz pri­vred­ni rast i in­du­strij­ski raz­voj i kod nas ži­vot­na sre­di­na uop­šte, pa i ri­bo­lov­ne vo­de i ri­blji fond, ima­ju sta­tus pod­ra­zu­me­va­ne žr­tve, či­je se uni­šta­va­nje i ugro­ža­va­nje za­rad na­vod­nog na­pret­ka sma­tra­ju pot­pu­no nor­mal­nim, pa se ni­šta ne ra­di da to bu­de iz­beg­nu­to ili sve­de­no na mi­ni­mum čak ni u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da ne tra­ži ni­ka­kav tro­šak pa čak ni trud, kao što se vi­di iz naj­no­vi­jeg pri­me­ra sa Ta­mi­ša

Sa ri­bo­lov­nih vo­da ši­rom Sr­bi­je bu­kval­no nam sva­ko­dnev­no, na­ža­lost, sti­že to­li­ko lo­ših ve­sti da mno­ge od njih pro­đu i u tzv. ri­bo­lo­vač­koj jav­no­sti prak­tič­no pot­pu­no ne­pri­me­će­no, i to čak i on­da ka­da ima­ju da­le­ko­se­žne štet­ne po­sle­di­ce. Još je go­re, me­đu­tim, to što odav­no po­sto­ji uti­sak da ni­ko od nad­le­žnih ne vo­di ra­ču­na o pro­ble­mi­ma za­šti­te ri­bljeg fon­da i da već du­že vre­me (tač­ni­je od iz­bi­ja­nja epi­de­mi­je ko­vi­da 19) čak ni na pa­pi­ru, tj. ma­kar for­me i re­da ra­di, ne­ma s tim u ve­zi ni­ka­kve ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu re­sor­nog mi­ni­star­stva i ko­ri­sni­ka ri­bo­lov­nih vo­da.

Zbog to­ga a i či­nje­ni­ce da de­ce­ni­ja­ma ži­vi­mo u si­ste­mu u kom je dr­žav­nim lju­bim­ci­ma i fi­nan­si­je­ri­ma par­ti­ja na vla­sti do­zvo­lje­no prak­tič­no sve što im pad­ne na pa­met, na­ro­či­to ka­da je to u nji­ho­vu ko­rist a na šte­tu ži­vot­ne sre­di­ne, ni­ma­lo ne ču­di što u Sr­bi­ji ni­je ni­ka­kva vest da je ri­blji fond ne­gde stra­dao ili do­šao u ve­li­ku opa­snost zbog čo­ve­ko­vog de­lo­va­nja, ko­je je po pra­vi­lu mo­glo bi­ti iz­beg­nu­to ili či­je su po­sle­di­ce ba­rem mo­gle bi­ti znat­no ma­nje da je bi­lo do­bre vo­lje da se na vre­me re­a­gu­je.

NE­KE OD AK­TIV­NO­STI KO­JI­MA SE VE­O­MA če­sto, na raz­ne na­či­ne, po­sred­no ili ne­po­sred­no, de­va­sti­ra­ju sta­ni­šta ri­ba i ri­blji fond su: pre­ko­mer­na eks­plo­a­ta­ci­ja šljun­ka i pe­ska - po­go­to­vo na Dri­ni, či­je su ko­ri­to i ka­rak­te­ri­sti­ke u do­njem to­ku zbog to­ga na mno­gim me­sti­ma dra­stič­no pro­me­nje­ni (ali sra­zmer­no ve­li­či­ni re­ka taj pro­blem je prak­tič­no jed­na­ko iz­ra­žen i na sve tri Mo­ra­ve i na mno­gim dru­gim ma­njim te­ku­ći­ca­ma); gra­đe­vin­ski ra­do­vi zbog iz­grad­nje pu­te­va i dru­gih sa­o­bra­ćaj­ni­ca; me­nja­nje ka­rak­te­ri­sti­ka re­ka če­stim is­pu­šta­njem ve­li­kih ko­li­či­na hlad­ne vo­de iz aku­mu­la­ci­ja (iz je­ze­ra Za­voj u Ni­ša­vu, iz je­ze­ra Stu­bo Rov­ni u Ja­bla­ni­cu, ko­ja sa Ob­ni­com či­ni Ko­lu­ba­ru itd.); za­tr­pa­va­nje ula­za u ri­blja mre­sti­li­šta i plo­di­šta; ra­zni vi­do­vi he­mij­skog za­ga­đe­nja is­pu­šta­njem ot­pad­nih vo­da; oba­ra­nje vo­do­sta­ja sta­ja­ći­ca i te­ku­ći­ca, ne­ret­ko uz dra­stič­ne po­sle­di­ce.

BAŠ TO PO­SLED­NJE BI­LO JE I po­vod za pi­sa­nje ovog tek­sta. Du­ga­čak je spi­sak vo­da na ko­ji­ma iz ra­znih (na­vod­no) oprav­da­nih raz­lo­ga do­la­zi do dra­stič­nih sni­ža­va­nja vo­do­sta­ja, zbog ko­jih mrest ri­ba ne­ret­ko pro­pad­ne (jer oplo­đe­na ikra ili mlađ osta­nu na su­vom), a ži­vot je­din­ki svih uz­ra­snih ka­te­go­ri­ja bi­va ugro­žen ili ve­o­ma ote­žan. De­ša­va se to re­dov­no ši­rom Sr­bi­je: na Dri­ni i svu­da dru­gde gde ima kla­sič­nih hi­dro­e­lek­tra­na s bra­na­ma; na ma­lim te­ku­ći­ca­ma na ko­ji­ma  po­sto­je tzv. mi­ni-hi­dro­e­lek­tra­ne (či­ji vla­sni­ci, oba­ve­šta­va­ju nas eko­lo­ški ak­ti­vi­sti, o mi­ni­mu­mu pro­to­ka ko­ji mo­ra­ju obez­be­di­ti sko­ro bez iz­u­zet­ka bri­nu kao o lanj­skom sne­gu); na svim aku­mu­la­ci­ja­ma i ka­na­li­ma iz ko­jih se vo­da ko­ri­sti za na­vod­nja­va­nje po­ljo­pri­vred­nih par­ce­la; na Sav­skom je­ze­ru u Be­o­gra­du (Adi Ci­gan­li­ji) - zbog či­šće­nja pla­že itd.

NE­DAV­NO JE PRO­ŠI­REN TAJ SPI­SAK vo­da, a i raz­lo­ga zbog ko­jih se na­glo ve­štač­ki oba­ra vo­do­staj i ka­da to ni­je neo­p­hod­no (a ne­kad ni za­ko­ni­to). Po­čet­kom apri­la, to­kom ra­do­va na iz­mu­lja­va­nju ka­na­la DTD bli­zu ba­nat­skog se­la To­ma­še­vac, do­šlo je zbog (pri­rod­nog) opa­da­nja vo­do­sta­ja do za­gla­vlji­va­nja ba­ge­ra ko­ji je na tom po­slu bio an­ga­žo­van i ko­ji za­to ni­je mo­gao da na­sta­vi s ra­dom. Taj pro­blem eks­pre­sno je re­šen na po svoj pri­li­ci naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin, ta­ko što je ni­vo DTD ka­na­la na pro­ble­ma­tič­nom de­lu br­zo (za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti, i to bu­kval­no pre­ko no­ći) ve­štač­ki po­vi­šen,za­tva­ra­njem bra­ne na Ta­mi­šu kod To­ma­šev­ca.

To je za po­sle­di­cu, na­rav­no, ne­iz­be­žno ima­lo na­glo i ve­li­ko opa­da­nje Ta­mi­ša (za oko po­la me­tra) niz­vod­no od po­me­nu­te bra­ne, kao i s njim po­ve­za­nih ru­ka­va­ca i raz­li­va, u ko­ji­ma se ri­ba i ta­da i u pret­hod­nom pe­ri­o­du mre­sti­la. Tim eko­lo­škim "ak­ci­den­tom" di­rekt­no  iza­zva­nim čo­ve­ko­vim de­lo­va­njem po svoj pri­li­ci je naj­vi­še bio po­go­đen bra­ni naj­bli­ži ru­ka­vac Sta­ri Ta­miš, na de­lu niz­vod­no od bra­ne, u kom je na su­vom osta­la oplo­đe­na ikra smu­đa a vr­lo mo­gu­će i raz­ne dru­ge ri­be, kao i tek iz­va­lje­na mlađ štu­ke.

A DA STVAR BU­DE MNO­GO GO­RA, ako se to što se de­si­lo i ni­je mo­glo spre­či­ti čak i da je ko­ri­snik Ta­mi­ša bio ko­ji sat pre za­tva­ra­nja bra­ne oba­ve­šten o to­me, sa­svim iz­ve­sno bi, sa­mo da je in­for­ma­ci­ja o pla­ni­ra­noj ak­tiv­no­sti bi­la pro­sle­đe­na, ri­bo­kra­di­ce iz To­ma­šev­ca i okol­nih me­sta (ko­je su ne­zna­no ka­ko sa­zna­le šta se spre­ma) bi­le one­mo­gu­će­ne da po­sta­ve mre­že na iz­laz iz Sta­rog Ta­mi­ša i ta­ko po­hva­ta­ju po ne­kim in­for­ma­ci­ja­ma sto­ti­ne ki­la ma­ti­ca smu­đa i raz­ne dru­ge ri­be, ko­ja je ose­tiv­ši opa­da­nje vo­de po­ku­ša­la da se iz ru­kav­ca vra­ti u Ta­miš. Ovim je, da­kle, u jed­noj no­ći deo re­ke ostao ne sa­mo bez ovo­go­di­šnje ri­blje mla­đi već i bez ko zna ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja ma­tič­nih pri­me­ra­ka, či­me je na­či­nje­na traj­na šte­ta, za ko­ju vr­lo ve­ro­vat­no mi ko­ji ne ži­vi­mo uz Ta­miš ne bi­smo ni sa­zna­li da je ko­ri­snik tog ri­bar­skog pod­ruč­ja ne­ka fir­ma ko­ja je od Ri­bo­lo­vač­kog sa­ve­za Voj­vo­di­ne ma­nje sprem­na da se šti­te­ći po­ve­re­ni joj pri­rod­ni re­surs dr­ža­ve Sr­bi­je i svih nje­nih gra­đa­na kon­fron­ti­ra i s po­li­tič­kim moć­ni­ci­ma sa svih ni­voa vla­sti ili s nji­ho­vim sa­rad­ni­ci­ma. A na­ža­lost, da bu­de­mo po­šte­ni, ve­ći­na ko­ri­sni­ka po­na­ša se po prin­ci­pu: "Ko ti jed­nom ru­kom da­va, dru­gom te za per­čin dr­ži", pa i ne po­mi­šlja da im je ne sa­mo pra­vo već i oba­ve­za da ri­blji fond i ri­bo­lov­ne vo­de ču­va­ju od svih ko­ji ih ugro­ža­va­ju, a ne sa­mo od onih ko­ji ne­ma­ju po­li­tič­ku moć ili ja­ku ve­zu.

DA O PRI­RO­DI BRI­NE­MO ona­ko ka­ko to ra­de mno­ge raz­vi­je­ne ze­mlje, raz­ne go­re po­me­nu­te va­ri­jan­te šte­to­čin­skog de­lo­va­nja za po­sle­di­cu bi ima­le sud­ske spo­ro­ve u ko­ji­ma bi za uni­šta­va­nje pri­ro­de bi­le do­su­đe­ne ve­li­ke ka­zne i mno­go ve­će od­šte­te, a taj no­vac bio bi upo­tre­bljen za po­ri­blja­va­nje i una­pre­đi­va­nje ri­bo­lov­nih vo­da i ri­bljeg fon­da. Ka­ko to još ni­je slu­čaj, a pot­pu­no je otvo­re­no i pi­ta­nje ka­da će bi­ti (ako ikad bu­de), na­ža­lost je­di­no je iz­ve­sno da će u Sr­bi­ji ve­ći­na zlo­či­na pro­tiv pri­ro­de i da­lje osta­ja­ti bez ka­zne. (-Tekst ob­ja­vljen u li­stu Ri­bo­lov br. 609-)