Do­bro je po­zna­to svim iole is­ku­sni­jim lju­bi­te­lji­ma lo­va ci­pri­ni­da da mre­na u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri na­sta­nju­je one de­lo­ve na­ših sred­njih i ve­li­kih re­ka na ko­ji­ma je tok naj­br­ži i da sva­ke go­di­ne u je­sen ima vr­lo iz­ra­žen cug, to­kom kog se in­ten­ziv­no hra­ni ka­ko bi se spre­mi­la za zi­mu i pro­du­že­nje vr­ste ko­je po­sle to­ga sle­di. Naš sa­rad­nik je du­go če­kao pra­vu pri­li­ku za bli­ski su­sret sa krup­nim ri­ba­ma te vr­ste, a to str­plje­nje mu se na kra­ju i te ka­ko is­pla­ti­lo...  

Ovo je već tre­ća go­di­na ka­ko po­ku­ša­vam da ne­gde ubo­dem cug mre­ne. Lov te sna­žne ri­be za me­ne pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov jer je na Du­na­vu u oko­li­ni Ko­vi­na, u kom ži­vim, iz ne­kog raz­lo­ga ima vr­lo ma­lo i ot­ka­ko pe­cam uhva­tio sam bu­kval­no sa­mo jed­nu. Pra­te­ći ob­ja­ve u li­stu Ri­bo­lov i na dru­štve­nim mre­ža­ma, ste­kao sam uti­sak da ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca mi­sli da je naj­bit­ni­je da se vo­da ohla­di to­li­ko da se ta ri­ba gru­pi­še u zi­mov­ni­ci­ma, pa da on­da kre­nu da je uspe­šno lo­ve.

PA IAKO MI TO NI­JE BI­LO sa­svim lo­gič­no, bu­du­ći da sam pri­me­tio da od­lič­nih ulo­va na ne­kim te­re­ni­ma ima i po­čet­kom je­se­ni, dok su tem­pe­ra­tu­re vo­de još da­le­ko od naj­ni­žih, jed­ne zi­me (pre dve go­di­ne) za­pu­cao sam na Za­pad­nu Mo­ra­vu kod Tr­ste­ni­ka, gde se či­ni­lo da se sku­plja­ju sve mre­ne iz ove re­ke ali i svi ri­bo­lov­ci ko­ji joj gra­vi­ti­ra­ju. Uve­re­nje da ću tom pri­li­kom, ka­ko god da pro­đem, ne­što ko­ri­sno do­ži­ve­ti i sa­zna­ti, po­ka­za­lo se kao tač­no. Vi­deo sam da je mre­na za­i­sta na ka­me­ni­tom dnu i u naj­ja­čim br­za­ci­ma (ka­kvih na Du­na­vu kod Ko­vi­na prak­tič­no ni po jed­nom vo­do­sta­ju ne­ma), te da joj od­go­va­ra pri­hra­na u ko­joj ima mno­go cr­vi­ća. Na­u­čio sam i ka­ko se u ta­kvim uslo­vi­ma upo­tre­blja­va le­pak za cr­ve, ko­ji mi za fi­de­ri­sa­nje na sta­ja­ći­ca­ma i rav­ni­čar­skim re­ka­ma ša­ran­skog re­gi­o­na ni­ka­da ni­je tre­bao, ali je za pe­ca­nje mre­ne vr­lo ko­ri­stan, a shva­tio sam i da va­lja obra­ti­ti po­seb­nu pa­žnju na kva­li­tet udi­ca i nji­ho­vu sna­gu, kao i da mi tre­ba znat­no ja­či fi­der štap od onih na ko­je lo­vim be­lu ri­bu i ba­bu­šku na mo­jim te­re­ni­ma.

UPO­ZNAO SAM U ME­ĐU­VRE­ME­NU vi­še ko­le­ga ko­je uspe­šno ci­lja­no pe­ca­ju mre­nu, a je­dan od tih kon­ta­ka­ta re­zul­ti­rao je po­zi­vom da se po­čet­kom ok­to­bra sa dru­ga­rom Mi­la­nom Re­šta­šom Re­ki­jem za­pu­tim do Bač­ke Pa­lan­ke, ka­ko bi­smo sa ko­le­gom No­vi­com Sta­no­je­vom pro­ba­li da lo­vi­mo mre­nu na na­šoj naj­ve­ćoj re­ci.

Iz Ko­vi­na smo kre­nu­li već u 2,30 ka­ko bi­smo do 6 č sti­gli kod No­le­ta i na vo­di bi­li oko 7. Dok smo na oba­li pi­li ka­fu i pro­te­za­li no­ge na­kon vi­še­sat­nog se­de­nja u ko­li­ma, No­vi­ca nam je is­pri­čao šta je po nje­go­vom vi­še­go­di­šnjem is­ku­stvu u fi­de­ri­sa­nju mre­ne naj­va­žni­je. U naj­kra­ćim cr­ta­ma, neo­p­hod­ni su ja­ki šta­po­vi, te­ške hra­ni­li­ce, te kva­li­tet­na hra­na, sa do­sta cr­vi­ća i še­ćer­ca. Sve smo to po­ne­li, bu­du­ći da ni­smo do­šli bez pret­hod­ne pri­pre­me i ras­pi­ti­va­nja, pa smo se od­mah ba­ci­li na spre­ma­nje pri­bo­ra, iako nam je naš do­ma­ćin re­kao da ne mo­ra­mo da žu­ri­mo, jer je u po­sled­nje vre­me naj­vi­še de­ša­va­nja bi­lo sre­di­nom da­na, tač­ni­je od 11 do 14 č, ka­da bi se ja­vi­lo ne­ko­li­ko ri­ba po ri­bo­lov­cu, ali ne ma­njih od 2 kg.

Mi­lan se pri­hva­tio pri­pre­ma­nja hra­ne za me­ne i nje­ga, za ko­ju smo sa­stoj­ke ku­pi­li po No­vi­či­noj pre­po­ru­ci – 2,5 kg bra­šna­ste pri­ma­me Mi­lo Bar­bo (Mre­na) i 1 kg te­ške ze­mlje Gi­ca Mix. Hra­nu je pa­žlji­vo na­kva­sio pro­se­jao i sje­di­nio sa ze­mljom, a na­kon što smo je po­de­li­li, pre­ma na­ho­đe­nju smo obo­ji­ca do­da­li aro­mu si­ra i u sva­ku hra­ni­li­cu uba­ci­va­li še­će­rac i cr­ve (ži­ve i uda­vlje­ne u vo­di).

MI­LAN JE RE­ŠIO DA PE­CA NA JE­DAN štap, i to 3,6 m du­gi Da­i­wa N-Zo­ne, te­ži­ne ba­ca­nja  120 g, sa ma­ši­ni­com iz iste se­ri­je, ve­li­či­ne 4000, osnov­nim naj­lo­nom od 0,22 mm, udi­com ve­li­či­ne 12, oko jed­nog me­tra du­gim pred­ve­zom i ka­ve­znom hra­ni­li­com sa ote­ža­njem od 120 g. No­le se od­lu­ču­je za dva šta­pa: For­max Ri­ver­craft od 3,9 m i te­ži­ne ba­ca­nja 190 g, sa ma­ši­ni­com ve­li­či­ne 6000, i For­max Vi­sa­ge Ri­ver Fe­e­der, du­ži­ne 4,2 m, t.b. 200 g, sa ma­ši­nom ve­li­či­ne 5000. Osnov­na stru­na na oba če­kr­ka mu je bi­la ple­te­ni­ca de­blji­ne 0,12 mm, pred­ve­ze du­ge 60 do 100 cm pra­vio je od flu­o­ro­kar­bo­na Da­i­wa To­ur­na­ment preč­ni­ka 0,20 i 0,22 mm, a od­lu­čio se za udi­ce Chi­nu ti­pa ve­li­či­ne 12 od­no­sno 14. Nje­go­va hra­na bi­la je Se­rie Wal­ter Che­ezy, sa do­dat­kom ži­vih i mr­tvih cr­vi­ća i ve­ćom ko­li­či­nom še­ćer­ca u po­čet­nom hra­nje­nju, dok je ka­sni­je udeo ku­ku­ru­za sma­njio.

Ja sam ta­ko­đe pe­cao na dva ja­ka šta­pa (ka­ko bih sa jed­nim lo­vio na snop cr­vi­ća, a sa dru­gim na pop-apo­ve i dru­ge mam­ce). Niz­vod­ni­je sam po­sta­vio For­max Ri­ver­craft Po­wer Fe­e­der od 3,6 m, t.b. 140 g, sa ma­ši­ni­com For­max V1 4500, naj­lo­nom od 0,22 mm i udi­com Ga­ma­kat­su G103 ve­li­či­ne 10 na 100 cm du­gom pred­ve­zu od naj­lo­na de­blji­ne 0,18 mm, te sa ka­ve­znom hra­ni­li­com od 120 g. Uz­vod­ni­je sam za­ba­ci­vao 3,9 m dug For­max Ele­gan­ce Fe­e­der Pro V2, t.b. 180 g, sa če­kr­kom Ele­gan­ce Fe­e­der Pro V2 5000, naj­lo­nom preč­ni­ka 0,22 mm, 1,1 m du­gim pred­ve­zom od naj­lo­na pro­me­ra 0,18 mm, udi­com ve­li­či­ne 10 i ka­ve­znom hra­ni­li­com od 150 g.

RE­ŠIO SAM DA UDI­CU NA LE­VOM STA­PU za po­če­tak mam­čim Steg Sa­u­sa­ge pop-apom preč­ni­ka 8 mm, a onu na de­snom sa pet cr­vi­ća. Mi­lan se ta­ko­đe od­lu­ču­je za cr­vi­će, ko­je i No­le ka­či na udi­cu na le­vom šta­pu, dok na de­sni sta­vlja »kok­tel« od zr­na še­ćer­ca i ne­ko­li­ko cr­vi­ća.

Oko 8,30 č smo za­vr­ši­li sa pri­pre­ma­ma. Ja za­ba­cu­jem i pre­la­zim na spre­ma­nje do­ruč­ka za svu tro­ji­cu, a No­le po­či­nje sa pri­hra­nom me­sta, ta­ko što na »kli­po­va­nu« da­lji­nu od 42 m de­se­tak pu­ta uza­stop­no ba­ca si­stem bez udi­ce, ali sa hra­ni­li­com pu­nom pri­ma­me sa do­sta še­ćer­ca, pa tek po­tom na si­stem do­da­je udi­cu, mam­či je i po­či­nje sa ri­bo­lo­vom. Mi­lan je po­stu­pio isto, ali je za­ba­cio ne­kih pet pu­ta dok ja ni­sam za­vr­šio sa sec­ka­njem po­ne­tih su­ho­me­sna­tih spe­ci­ja­li­te­ta i po­zvao ih da se ma­lo za­lo­ži­mo pre ne­go što ri­ba kre­ne da ra­di.

ALI JOŠ SMO JE­LI a No­le je imao pr­vi uda­rac, i to ta­ko si­lo­vit da sam ste­kao uti­sak da će se štap pre­vr­nu­ti sa sve fi­der-ar­mom i sto­li­com i oti­ći u vo­du. No to se ni­je de­si­lo, jer je ri­ba u tre­nut­ku po­ki­da­la naj­lon, ta­ko da vi­še ni­je bi­la na šta­pu ka­da mu je naš ko­le­ga pri­tr­čao i zgra­bio ga, te mu je osta­lo sa­mo da za­me­ni ceo pred­vez.

De­se­tak mi­nu­ta ka­sni­je on ima no­vi uda­rac, ali ovog pu­ta je se­deo u svo­joj sto­li­ci, ta­ko da je istog ča­sa re­a­go­vao i po­če­la je bor­ba. Moć­na ri­ba po­do­sta je sa­vi­ja­la štap za ko­ji sam ja, zbog te­ži­ne ba­ca­nja od čak 200 g, mi­slio da je pre­jak za mre­nu, ali sam vr­lo br­zo shva­tio ko­li­ko sam pot­ce­nio sna­gu te ri­be, ko­ja je ko­ri­sti­la ja­ku stru­ju u na­sto­ja­nju da se oslo­bo­di. To joj, me­đu­tim, ni­je po­šlo za ru­kom, pa se po­sle ni­za ja­kih uda­ra i ne­ko­li­ko be­go­va pra­će­nih »pe­va­njem« koč­ni­ce pre­div­na kra­lji­ca br­za­ka, te­ška 2,8 kg, na­šla na oba­li.

OB­RA­DO­VA­LO NAS JE NAJ­PRE TO što se pr­va ri­ba ja­vi­la znat­no ra­ni­je ne­go što smo oče­ki­va­li, a on­da i to što se ma­lo po­tom i Mi­la­nov štap po­sta­vljen u fi­der-arm sa­vio sko­ro do vo­de. Bi­la je to ma­nja mre­na od No­vi­či­ne, ali da­le­ko od to­ga da je bi­la ma­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 674-)