Dok se na pri­rod­ne mam­ce štu­ka i da­nas lo­vi na isti na­čin i u osno­vi istim pri­bo­rom kao pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, va­ra­li­ča­re­nje te gra­blji­vi­ce znat­no je dru­ga­či­je ne­go što je ne­ka­da bilo. Ipak, ne­ki kla­sič­ni ve­štač­ki mam­ci još uvek su efi­ka­sni i mo­gu nam do­ne­ti od­lič­ne ulo­ve. A to po­go­to­vo va­ži za naj­kla­sič­ni­je od kla­sič­nih va­ra­li­ca – lep­ti­re 

Mi­lo­ša Jo­va­no­vi­ća, tvor­ca kult­ne mim-stra­ni­ce »Pi­ja­no ša­ran­če« na In­sta­gra­mu (či­ji sa­dr­ža­ji za­ba­vlja­ju i če­sto do su­za za­sme­ja­va­ju de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di), upo­znao sam pre­ko dru­štve­nih mre­ža i odav­no se do­go­va­ra­mo da za­jed­no iza­đe­mo u ri­bo­lov. Po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci, koc­ki­ce su se ko­nač­no sklo­pi­le po­čet­kom po­sled­nje de­ka­de apri­la, ka­da smo us­pe­li da uskla­di­mo slo­bod­no vre­me i or­ga­ni­zu­je­mo pe­ca­nje, ko­je će nam, ve­ru­jem, obo­ji­ci osta­ti u ve­o­ma le­poj uspo­me­ni.

S ob­zi­rom na do­ba go­di­ne, tj. na ak­tu­el­ne lo­vo­sta­je – s jed­ne stra­ne, i tre­nut­nu sla­bu ak­tiv­nost ve­ći­ne onih vr­sta ko­je ni­su u za­bra­ni – s dru­ge, za­pra­vo ni­smo ni ima­li ne­ki na­ro­či­ti iz­bor, pa smo od­lu­či­li da ide­mo na štu­ku. A po­što Mi­loš vo­li da pu­tu­je i is­tra­žu­je no­ve pre­de­le, ni­je uop­šte bi­lo te­ško da ga ube­dim da pe­ca­nje or­ga­ni­zu­je­mo u mom kra­ju, tač­ni­je u oko­li­ni Lo­zni­ce, na ne­kim od broj­nih ba­ra ne­po­sred­no uz Dri­nu, na­sta­lim ko­pa­njem šljun­ka.

DAN NI­JE PO­ČEO KA­KO SMO se na­da­li. Zbog  iz­ne­nad­nih oba­ve­za Mi­loš ni­je mo­gao da do­đe uju­tru, ta­ko da smo u ri­bo­lov kre­nu­li tek oko po­dne­va, a on­da nam je sa­mo što smo pre­šli de­se­tak ki­lo­me­ta­ra pu­kao ka­iš na mo­to­ru auto­mo­bi­la, pa smo je­dva us­pe­li da se vra­ti­mo ku­ći po dru­ga ko­la, u ko­ja smo br­zo pre­pa­ko­va­li opre­mu i kre­nu­li po­no­vo na vo­du, i da­lje sa mno­go do­bre vo­lje i en­tu­zi­ja­zma, iako sa mno­go ma­nje vre­me­na na ras­po­la­ga­nju ne­go što smo ra­ču­na­li da će­mo ima­ti.

Pu­tem ko­ji iz sme­ra Šap­ca vo­di ka Lo­zni­ci sti­gli smo do me­sta Je­lav i tu sta­li kraj ogrom­ne vo­de­ne po­vr­ši­ne na­sta­le pre ne­ko­li­ko go­di­na eks­plo­a­ta­ci­jom šljun­ka za po­tre­be iz­grad­nje te sa­o­bra­ćaj­ni­ce i ra­znih dru­gih. Na­rav­no, Dri­na je vi­še pu­ta pla­vi­la te ko­po­ve, u ko­je je sa reč­nom vo­dom sva­ki put ula­zi­la i ra­zna ri­ba, uklju­ču­ju­ći i štu­ku.

PO­TRA­JA­LO JE JOŠ MA­LO DOK ni­smo uz po­moć ne­ko­li­ko me­šta­na i ma­lo lu­ta­nja ne­što po­sle 15 č ko­nač­no sti­gli na de­sti­na­ci­ju lo­kal­no po­zna­tu kao Drin­ska ada, ko­ja pred­sta­vlja kom­pleks sa­sta­vljen od vi­še šljun­ka­ra raz­li­či­tih ve­li­či­na.

Ja sam za va­ra­li­ča­re­nje po­neo štap Oku­ma Jaw Spin, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 14– 56 g i du­ži­ne 256 cm, sa ma­ši­ni­com iz iste se­ri­je ve­li­či­ne 4000, na či­jem je ka­le­mu bi­la upre­de­na stru­na preč­ni­ka 0,13 mm, a Mi­loš je za lov tom teh­ni­kom pri­pre­mio 2,4 m dug dvo­de­lac Sa­va­ge Ge­ar SG1, t.b. 60–80 g, sa če­kr­kom DAM Qu­ick 2, ve­li­či­ne 4000, na či­ju špul­nu je bi­la na­mo­ta­na upre­de­na stru­na de­blji­ne 0,20 mm. Ima­li smo i sva­ki po je­dan štap za pe­ca­nje na »ba­le­ri­nu« i ke­de­re, ko­je smo od­mah za­ba­ci­li po­što ni­smo na­me­ra­va­li da se uda­lja­va­mo pre­vi­še od po­čet­ne po­zi­ci­je, pa smo mo­gli da mo­tri­mo na njih i do­volj­no br­zo re­a­gu­je­mo.

KA­KO JE MAK­SI­MAL­NA DU­BI­NA is­pred nas bi­la oko 2 m, a u pri­o­ba­lju oko 50 cm, od­lu­či­li smo da po­tra­gu za štu­kom ot­poč­ne­mo da­le­kim za­ba­ča­ji­ma me­tal­nih va­ra­li­ca – Mi­loš ka­ši­kom a ja lep­ti­ri­ma.

Ni­je du­go pro­šlo, a na oko dva me­tra od oba­le se za­be­leo sto­mak štu­ke pri­stoj­ne ve­li­či­ne, ko­ja je pro­ma­ši­la mo­ju va­ra­li­cu. Br­zo sam po­no­vo za­ba­cio u istom sme­ru i već u sle­de­ćem za­ba­ča­ju imao od­se­čan uda­rac; na­kon krat­ke ali že­sto­ke bor­be iz­va­dio sam štu­ku du­gu oko 65 cm i te­šku pri­bli­žno 2,5 kg, ko­ju sam od­mah na­kon fo­to­gra­fi­sa­nja vra­tio u vo­du.

TO NAS JE OBO­JI­CU OB­RA­DO­VA­LO, A JA sam pred­lo­žio Mi­lo­šu da se pre­o­ri­jen­ti­še na lep­ti­re, bu­du­ći da je bi­lo oči­gled­no da iza­zi­va­ju štu­ke na na­pad. On je su­ge­sti­ju pri­hva­tio, a ka­ko ni­je imao do­volj­no te­šku va­ra­li­cu te vr­ste, sa ko­jom bi po osred­nje ja­kom ve­tru mo­gao pre­ci­zno i da­le­ko da za­ba­cu­je, po­klo­nio sam mu tan­dem-lep­tir sa ote­ža­njem od 15 g, ru­ko­tvo­ri­nu mog ve­li­kog pri­ja­te­lja i sjaj­nog ri­bo­lov­ca Mar­ka La­za­re­vi­ća.

Dok smo još sa­bi­ra­li uti­ske o ulo­vu i vo­di, Mi­loš je po­sko­čio i uz­vik­nuo: »Ne­ma mi plov­ka!«. Po­gle­dao sam tog tre­nut­ka u prav­cu me­sta na kom je do­sko­ra plu­ta­la nje­go­va »ba­le­ri­na« i vi­deo ka­ko se stru­na br­zo is­pra­vlja i štap po­či­nje da kli­zi ka vo­di! Sre­ćom, moj pri­ja­telj je sti­gao da ga na vre­me zgra­bi, na­kon če­ga je od­mah kon­tri­rao, i ubr­zo se na po­vr­ši­ni uka­za­la još jed­na le­pa štu­ka, po du­ži­ni vr­lo slič­na onoj ko­ju sam ja ulo­vio ne­ko­li­ko mi­nu­ta pre, ali ne­što mr­ša­vi­ja – ve­ro­vat­no muž­jak ko­ji je iz­gu­bio na te­ži­ni na­kon ne­tom za­vr­še­nog mre­sta, pa smo pro­ce­ni­li da ima oko 2 kg. Na­kon fo­to­gra­fi­sa­nja i ta ri­ba je vra­će­na u vo­du. Pun uti­sa­ka, Mi­loš je odu­še­vlje­no pri­čao ka­ko mu je dan is­pu­nio sva oče­ki­va­nja, ne slu­te­ći da će tek za ne­ko­li­ko mi­nu­ta do­ži­ve­ti pra­vo uz­bu­đe­nje i ve­li­ku ri­bo­lo­vač­ku sre­ću.

NA­KON PRO­ME­NE PO­ZI­CI­JE, IMAO sam jak uda­rac, a pri­lič­no do­bro za­teg­nut dril ma­ši­ni­ce je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 662-)