Kraj zi­me mno­gi ov­da­šnji ri­bo­lov­ci želj­no iš­če­ku­ju zbog to­ga što se ba­bu­ška bu­di iz le­tar­gi­je i po­či­nje ak­tiv­no da se hra­ni, pa ju je mo­gu­će le­po lo­vi­ti. Mar­ko­vač­ko je­ze­ro jed­na je od sta­ja­ći­ca na ko­ji­ma ta ri­ba naj­pre pro­ra­di, ali je i ka­da se ja­vlja ne lo­ve svi jed­na­ko uspe­šno

Po­što je na svim re­ka­ma na ko­je ina­če idem kra­jem fe­bru­a­ra ni­vo bio vi­sok i ne­po­vo­ljan za pe­ca­nje, re­šio sam da odem na »mo­ju vo­du« – Mar­ko­vač­ko je­ze­ro, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Mo­ti­va za iz­la­zak u ri­bo­lov uvek ima, a ovog pu­ta imao sam i je­dan do­dat­ni – da is­pro­bam tek pri­sti­gli no­vi fi­der štap (v. okvir »Si­stem i pri­bor«). Iskre­no re­če­no, oče­ki­va­nja mi ni­su bi­la ve­li­ka, ali na­dao sam se po­ne­koj ba­bu­ški, jer ona obič­no na Mar­kov­cu poč­ne da ra­di ne­što ra­ni­je ne­go na ve­ći­ni dru­gih vo­da, ko­ju sed­mi­cu pre kra­ja ka­len­dar­ske zi­me.

RE­ŠIO SAM DA PE­CAM NA PLI­ĆEM de­lu je­ze­ra, na kom me je u ra­no ju­tro do­če­kao pri­lič­no jak mraz, tač­ni­je tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha od tri ste­pe­na is­pod nu­le, ali me je ob­ra­do­va­lo to što je vo­do­staj bio do­bar – je­ze­ro je pu­no sko­ro do mak­si­mu­ma, što ni­je bio slu­čaj u pret­hod­ne če­ti­ri go­di­ne. Uz to, bi­la je pri­met­na ak­tiv­nost sit­ne ri­be po po­vr­ši­ni, pa sam se br­zo dao na ras­pa­ki­va­nje i pri­pre­me, u na­di da će i na dnu si­tu­a­ci­ja bi­ti slič­na.

Naj­pre sam na­vla­žio i za­me­sio bra­šna­stu pri­ma­mu od jed­na­kih de­lo­va Gi­ca Mix hra­na World Cham­pion Se­ri­es Ša­ran Ba­bu­ška Red Fru­its i World Cham­pion Se­ri­es Pro Carp Ja­go­da. Ina­če, obič­no u ovo do­ba go­di­ne vo­da bu­de bi­stra, pa ko­ri­stim hra­nu tam­ni­je bo­je, ali ovog pu­ta je bi­la mut­nji­ka­va, pa sam mi­slio da i cr­ve­na mo­že da pro­đe i is­po­sta­vi­će se da ni­sam po­gre­šio. Sme­su sam po za­vr­šet­ku me­ša­nja osta­vio da ma­lo upi­je vo­du, a ja sam se po­sve­tio mon­ti­ra­nju šta­po­va, sto­li­ce i ras­po­re­đi­va­nju pri­bo­ra.

TAK­TI­KA MI JE BI­LA DA ZA­BA­CIM je­dan fi­der da­lje – na 54 m od oba­le, gde je du­bi­na bi­la oko 2 m, a dru­gi bli­že – na 25 m, gde je iz­no­si­la 1,3 m, pa da vi­dim gde je ri­ba, tj. da li se ne­gde bo­lje ja­vlja, te da je on­da even­tu­al­no sa­mo tu pe­cam. Ali od 7 do 9 č se ni­šta ni­je de­ša­va­lo ni bli­že ni da­lje. Ipak, ni­ti sam po­mi­šljao na od­u­sta­ja­nje, ni­ti sam me­njao pri­stup – hra­nio sam šte­dlji­vo, ra­ču­na­ju­ći na to da ne tre­ba pre­te­ri­va­ti sa ko­li­či­nom u si­tu­a­ci­ji ka­da je zbog hlad­ne vo­de ri­bi me­ta­bo­li­zam sa­svim si­gur­no još uspo­ren.

Do­du­še, la­gao bih ka­da bih re­kao da sam bio si­gu­ran da sam oda­brao do­bar pri­stup, ali je sre­ćom mo­ju sum­nju u oprav­da­nost iz­bo­ra tak­ti­ke za ko­ju sam se opre­de­lio ras­pr­ši­lo ne­žno sa­vi­ja­nje vr­ha... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 658-)