Počelo je javljanjem lepe deverike, nastavilo se očekivanim ulovom tolstolobika, da bi se potom na štapu našao veliki šaran. A ono što je posle toga usledilo prevazišlo je sva očekivanja četvorice kolega sa posla, koji su na vodu izašli prevashodno sa idejom da se druže, opuste i uživaju u prirodi
Mnogo puta mi se desilo, verujem kao i većini vas koji ovo čitate, da na pecanju lepo prođem kada odem na vodu spontano i na brzinu ili u većem društvu okupljenom pre svega sa idejom da dan provedemo uživajući u prirodi. Ali na takav ishod nikada ne računam unapred, pa o njemu nisam razmišljao ni ovog puta.
Sve je počelo na poslu, tačnije na pauzi za ručak, kada je kolegi Milošu i meni palo na pamet da predložimo dvojici kolega da nekog od narednih dana, kada svi budemo na odmoru, odemo na neko opušteno pecanje, uz osveženje, meze i druženje u hladovini pored vode.
PRILIKA DA TO I OSTVARIMO ukazala se mnogo brže nego što smo mislili. Jedan prijatelj me je pozvao sa bare nadomak Kovina, spojene sa Dunavom, na koju je izašao da proba da peca šarana, babušku i tolstolobika. Prve dve vrste radile su sasvim slabo, pa je za celo prepodne uhvatio dve ribice veličine šake, ali je »bik« bio vrlo aktivan, što je bilo sasvim u skladu sa našim planom za »rekreaciju«, budući da sam nas već video kako uživamo na obali, povremeno pogledujući ka plovcima, koji nakon zabacivanja ne traže nikakav poseban trud dok riba ne zagrize jer se »tablete« za tolstolobika otapaju oko dva sata, pa ne moramo da mislimo o njima niti da ih svaki čas kontrolišemo. Brzo sam se dogovorio sa Milošem, Markom i Ivanom da obavezno ponesemo i štapove za tolstolobika i neki fider i klasični dubinac.
U 4,30 č ujutru smo se našli na bari i teškom mukom ubacili brdo opreme i ostalih stvari u čamac kojim smo prešli na istočnu stranu stajaćice kako bismo u slučaju košave bili u zavetrini, a i da nam sunce do podneva bude iza leđa.
ZA POČETAK SVA TROJICA mojih kolega odlučuju da po dva štapa zabace za šarana i babušku, sa kukuruzom ili pop-apom na udici, dok će po jedan odvojiti za »bika«, kog ću ja pecati na sva tri štapa – »kineze« od 3,3 m, t.b. 160 g, sa mašinicama veličine 6000, na kojima je osnovni najlon debljine 0,33 mm.
Miloš na dva dubinca kači na dlaku po dva zrna Cukk kukuruza sa aromom meda, a onda sa strane zabacuje štap sa »balerinom« i »tehnoplankton tabletom«. Isto rade i Marko i Ivan, pa se smeštamo u hladovinu. Još voda za prvu jutarnju kafu nije ni provrela a Ivanu na kukuruz trza prva riba, i on ubrzo vadi lepu deveriku, od nekih 700-800 g. Zaključismo svi da je to jutarnja sreća, pa opet posedasmo, da nešto prezalogajimo.
Dok smo jeli, Marko u jednom trenutku pogleda ka vodi, pa uzviknu: »Nema mi plovka!« i otrča do čamca, odakle je zabacio taj štap. Malo potom izvadio je tolstolobika od oko 2 kg, koji je došao na »tabletu« sa mirisom belog luka.
NIJE PROŠLO MNOGO, A NAŠE OBEDOVANJE još jednom je prekinuto, ovog puta zvukom pada štapa za šarana sa drvene raklje zabodene u zemlju, na koju ga je Miloš bio naslonio. Srećom, kočnica je bila sasvim labavo podešena, pa je riba počela da izvlači najlon sa kalema dok je vukla štap ka vodi. Svi smo poskakali, a Miloš je dograbio štap, zategao dril i kontrirao da »potvrdi« ubadanje udice. Ja uključujem kameru da ovo zabeležim, a Marko i Ivan odmah hitaju po meredov jer smo i po savijenosti Miloševog štapa i po izrazu njegovog lica svi procenili da je mamac uzela krupna riba, koja je i posle kontre nastavila da vuče ka sredini jezera.
Miloš dodatno priteže kočnicu i počinje da privlači lovinu, a ja mu savetujem da ne forsira već da je ipak pusti da se umara izvlačeći pomalo strune dok je u zaletu, ali da je istovremeno polako usmerava na drugu stranu jer je krenula dosta levo, gde je zabačeno svih 11 naših preostalih štapova, pa bi moglo doći do velikog mršenja i gubitka lepog ulova. Miloš se fokusira na ribu – prati je, zamara i polako privlači, ja sve vreme snimam i povremeno mu »sufliram« da pod naletom adrenalina ne zateže kočnicu previše, a Marko i Ivan za to vreme redom vade zabačene štapove, praveći prostor za zamaranje šarana koji kao da sve brže ide na levu stranu. Miloš se pomera još 3-4 m levo i prolazi iza čamca, a tada, istog trena, svi ostajemo nemi i stajemo kao ukopani, jer ispod površine naziremo prelepog dunavskog vretenaša, većeg nego što smo očekivali. On, naravno, tu našu privremenu zbunjenost koristi da pokupi sistem sa Ivanovog štapa za tolstolobika, koji je ostao u vodi, ali naša smetenost traje kratko – Ivan grabi štap i od tog momenta popušta i namotava strunu sinhrono sa Milošem, Marko pak nosi meredov i čeka trenutak da prihvati ribu, dok ja i dalje sve snimam i istovremeno pričam šta mislim da dalje treba raditi.
Veliki šaran sada prvi put »uzima vazduh« i primiče se obali, ali odmah potom kreće u novi beg. Sledi novo privlačenje, ali kada je Marko poturio meredov i probao da ubaci ribu u njega – on se prosto raspada! Budući da sam i ja poneo meredov, i to veći, koji nisam ni raspakovao, spuštam kameru da nastavi da snima sa stalka, trčim ka stvarima, brzo se vraćam sa prihvatnicom koju sam u hodu razvukao, ulazim pravo u vodu i ubacujem u meredov divljaka teškog 10 kg – kako će vaga kasnije pokazati. Svi čestitamo Milošu, čija je smirenost od početka do kraja zamaranja doprinela da borbu izdrži njegov jeftin komplet, sastavljen od... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 670-)
