Dan belog luka

Na pr­vi po­gled se ne­u­pu­će­ni­ma mo­že či­ni­ti da je lov »bi­ka« na plo­vak i ve­li­ke spo­ro­o­ta­pa­ju­će pe­le­te kraj­nje jed­no­sta­van i da tu ne­ma ni­ka­kvih ni­jan­si. Sva­ko­me ko na taj na­čin iole ozbilj­ni­je pe­ca ja­sno je ko­li­ko bit­ni fak­to­ri mo­gu da se od­ra­ze na ko­nač­ni re­zul­tat. Naš sa­rad­nik ovog pu­ta je pro­na­šao do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

Ove go­di­ne sam se­zo­nu lo­va tol­sto­lo­bi­ka na »teh­no­plank­ton ta­ble­te« otvo­rio znat­no ka­sni­je ne­go obič­no. Glav­ni raz­log za to bio je vi­še­me­seč­ni nat­pro­seč­no ni­zak vo­do­staj Du­na­va, ko­ji po mom is­ku­stvu ni­je po­go­dan za pe­ca­nje »bi­ko­va« po ma­ri­na­ma i za­li­vi­ma spo­je­nim sa njim, jer oni tu ule­ze tek ka­da ih »po­te­ra« vi­so­ka i br­za re­ka. Za­to sam čak u vi­še na­vra­ta po­mi­slio da mo­žda 2026. lo­va tol­sto­lo­bi­ka na te­re­ni­ma na ši­rem pod­ruč­ju Ko­vi­na uop­šte ne­će ni bi­ti, jer vi­so­ku vo­du ni­smo ima­li odav­no, a u na­red­na dva me­se­ca je sva­ka­ko ne tre­ba očekivati.

IPAK, NI­SAM HTEO NI DA TEK ta­ko od­u­sta­nem od po­ten­ci­jal­no vr­lo za­ni­mlji­vog pe­ca­nja, pa sam se sa ocem do­go­vo­rio da ode­mo do po­pu­lar­nog Rud­ni­ka ne­da­le­ko od Ga­ja (tač­ni­je kod ba­nat­skog se­la Ma­lo Ba­va­ni­šte). To je sa Du­na­vom pre­ko Ga­jač­kog ka­na­la spo­je­na sta­ja­ći­ca, ko­ja je ime, na­rav­no, do­bi­la po to­me što se tu ko­pa ugalj iz vo­de, u ko­joj ima raz­ne ri­be – ša­ra­na, ba­bu­ške, be­le, smu­đa, štu­ke, smu­đa ka­me­nja­ra, ban­da­ra a i tol­sto­lo­bi­ka.

Već sle­de­ćeg ju­tra oko 6 sa­ti smo na da­lji­nu od 20 do 30 m od oba­le za­ba­ci­li po tri šta­pa i uz ne­iz­o­stav­nu ju­tar­nju ka­fu se za­va­li­li u sto­li­ce, če­ka­ju­ći na pr­vi tr­zaj. Tol­sto­lo­bi­ka pe­ca­mo na sta­re ša­ran­ske pa­ra­bo­li­ke, du­ži­ne 3,3 m i te­ži­ne ba­ca­nja do 160 g. Iako tol­sto­lo­bik mo­že te­ži­ti i pre­ko 40 kg i uz to je ve­o­ma jak, re­al­no se na »teh­no­plank­ton ta­ble­te« ret­ko hva­ta­ju ri­be dvo­ci­fre­ne ki­la­že, a uz to ne be­že u ne­ki krš (za raz­li­ku od so­ma ili ša­ra­na). Sto­ga su ta­ko ja­ki šta­po­vi neo­p­hod­ni pre sve­ga zbog te­ži­ne si­ste­ma na ko­ji se pe­ca, a to je za­pra­vo »obr­nu­ta usi­dre­na ba­le­ri­na« – sa kli­ze­ćim olo­vom ko­je je po­sta­vlje­no bli­že šta­pu ne­go plo­vak, is­pod kog je no­sač »ta­ble­te«, sa kog vi­se i jed­na ili dve udi­ce.

KAO PRI­MA­MU I MA­MAC KO­RI­STI­MO »ta­ble­te« sop­stve­ne (Bor­za Fis­hing) pro­iz­vod­nje i te­ži­ne 60 g, zbog če­ga su nam »ba­le­ri­ne« no­si­vo­sti 80 g. Ovog pu­ta po­ne­li smo i na si­ste­me na­mon­ti­ra­li »ta­ble­te« u sve tri aro­me ko­je pra­vi­mo – va­ni­la, ci­met i be­li luk, ka­ko bi­smo utvr­di­li da li je ri­bi ne­ki mi­ris po­seb­no pri­vla­čan, što mo­že ali i ne mo­ra bi­ti slu­čaj – ne­kad sve aro­me da­ju sli­čan re­zul­tat, ali ne­ka­da i sa­mo jed­na bu­de lov­na.

Kao i obič­no, za­ba­cio sam svo­je si­ste­me na tri raz­li­či­te du­bi­ne na ko­ji­ma po pra­vi­lu do­bi­jam »bi­ko­ve«, ne bih li što br­že usta­no­vio u kom se slo­ju vo­de ri­ba kre­će i hra­ni. Jed­nu ta­ble­tu sam po­sta­vio 60 cm is­pod po­vr­ši­ne, dru­gu na 1,5 m i tre­ću na 2,5 m.

KAD SAM TO OBA­VIO, mi­sli su mi od­lu­ta­le i ni­sam ni pra­tio šta se de­ša­va sa plov­ci­ma sve dok me ni­su tr­gli očev skok sa sto­li­ce i po­vik: »Ne­ma mi plov­ka!«. Na­rav­no, on je od­mah  zgra­bio štap i naj­pre ura­dio ono što je pri pe­ca­nju na ovaj si­stem neo­p­hod­no da bi kon­tra bi­la efi­ka­sna – okre­nuo je ru­či­cu če­kr­ka ne­ko­li­ko pu­ta ka­ko bi se olo­vo po­di­glo sa dna, jer tek ta­da na­glo po­vla­če­nje vr­ha šta­pa od ri­be ka na­ma re­zul­ti­ra za­ba­da­njem udi­ce na pra­vo me­sto. To se de­si­lo i ovog pu­ta i po­če­la je bor­ba.

Tol­sto­lo­bik je vr­lo jak i ka­da je na šta­pu vu­če si­lo­vi­to, uz to naj­če­šće u stra­nu, što je bio slu­čaj i ovog pu­ta, a osim što to do­sta ote­ža­va za­ma­ra­nje, ve­o­ma če­sto se stvar za­kom­pli­ku­je za­to što ri­ba po­ku­pi još ne­ki si­stem. Ovo­ga pu­ta se to sre­ćom ni­je de­si­lo, ali smo se s ob­zi­rom na to ka­ko se ta je­din­ka oti­ma­la iz­ne­na­di­li ka­da se u me­re­do­vu na­šao »bik­čić« od tek ne­kih 1,5 kg, jer smo oče­ki­va­li znat­no krup­ni­ji ko­mad.

»Uda­rio je na be­li luk.«, re­kao je otac i sta­vio no­vu ta­ble­tu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 667-)