Fini sistemi, razni mamci

Is­ku­sni ri­bo­lov­ci od­lič­no zna­ju da ni­je ret­kost da se na te­re­nu bo­ga­tom ri­bom mo­ra ulo­ži­ti mno­go tru­da da bi se lo­vi­lo vi­še ili do­bi­ja­li krup­ni­ji ko­ma­di. Oni ko­ji­ma su ta­kve si­tu­a­ci­je po­se­ban iza­zov eks­pe­ri­men­ti­sa­njem i kon­ti­nu­i­ra­nim ak­tiv­nim pe­ca­njem tra­že pra­vi pri­stup, a ka­da ga na­đu, bi­va­ju na­gra­đe­ni nat­pro­seč­no do­brim ulo­vom

Mno­gi za­lju­blje­ni­ci u ri­bo­lov pri sva­kom od­la­sku na pe­ca­nje sve­sno bi­ra­ju te­re­ne da­le­ko od ci­vi­li­za­ci­je i as­falt­nih pu­te­va, do ko­jih se sto­ga ne do­la­zi la­ko, jer ra­ču­na­ju da će tu ima­ti mir i ti­ši­nu, što je do­brom bro­ju pe­ca­ro­ša, po­go­to­vo sta­ri­jih i is­ku­sni­jih, ve­o­ma bit­no. S dru­ge stra­ne, ima i do­sta onih ko­ji ra­do idu na pri­stu­pač­ne i sto­ga vr­lo po­pu­lar­ne re­vi­re, čak i usred na­se­lje­nih me­sta, gde mo­gu ne sa­mo uži­va­ti u pe­ca­nju ne­go se i dru­ži­ti sa broj­nim ko­le­ga­ma ko­je iza­đu na isti te­ren, bi­lo da i sa­mi za­ba­ce ili da se sa­mo pro­še­ta­ju.

JE­DAN OD NAJ­PO­PU­LAR­NI­JIH LA­KO do­stup­nih te­re­na u oko­li­ni Be­o­gra­da je po­pu­lar­ni kej kraj Ta­mi­ša u Pan­če­vu, na kom iako je do­bra­no na­čič­kan spla­vo­vi­ma i re­sto­ra­ni­ma, te po­pu­njen pri­ve­za­nim čam­ci­ma, još uvek ima me­sta i za po­ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca, ko­jih ka­da ri­ba iole do­bro ra­di mo­že bi­ti i to­li­ko da bi ne­ko ne­u­pu­ćen mo­gao po­mi­sli­ti da je na­i­šao na ri­bo­lo­vač­ko tak­mi­če­nje.

I ja vo­lim tu lo­ka­ci­ju, na ko­joj go­di­na­ma sva­ke se­zo­ne pe­cam bar ne­ko­li­ko pu­ta, na­ro­či­to u pro­le­će, dok sun­ce još ni­je pre­ja­ko, pa se ni be­ton­sko še­ta­li­šte ne usi­ja to­li­ko da du­ži bo­ra­vak na nje­mu po­sta­ne ne­pri­ja­tan. Na­rav­no, pre do­la­ska oba­ve­zno pi­tam ne­kog od svo­jih mno­go­broj­nih ko­le­ga, ri­bo­lo­va­ca iz Pan­če­va, ka­kvo je sta­nje, tj. ko­li­ki je vo­do­staj, ka­ko mi se ne bi de­si­lo da do­đem bez gu­me­nih či­za­ma, neo­p­hod­nih da bi se sa ma kog me­sta mo­glo pe­ca­ti uko­li­ko se Ta­miš iz­li­je na kej, bi­lo za­to što je sâm vi­sok, bi­lo zbog »upo­ra« ko­ji ume da na­pra­vi Du­nav, u kom slu­ča­ju su i šan­se za ulov mi­ni­mal­ne jer ta­mi­ška ri­ba u vo­di ko­ja sto­ji go­to­vo uop­šte ne je­de. Na­rav­no, bli­zi­na Du­na­va ima i ne­ke ve­o­ma do­bre stra­ne, od ko­jih je sva­ka­ko jed­na od naj­bo­ljih to što iz nje­ga pe­ri­o­dič­no u Ta­miš ula­ze i krup­ne je­din­ke naj­ce­nje­ni­jih vr­sta ri­be, ko­ji­ma ma­nja re­ka ni­je stal­no sta­ni­šte.

IMA­JU­ĆI SVE TO U VI­DU, NA­KON ŠTO sam od svo­jih pri­ja­te­lja iz Pan­če­va sa­znao da se Ta­miš na­kon pe­ri­o­da vi­so­kog ni­voa vra­tio u ko­ri­to, te da je bi­star i nor­mal­ne br­zi­ne, od­re­dio sam jed­no su­bot­nje april­sko ju­tro za pe­ca­nje na grad­skom ke­ju. Do­dat­ni mo­tiv bi­lo mi je to što su pret­hod­nih da­na ulo­vi tu bi­li do­sta skrom­ni – uglav­nom se do­bi­ja­la sit­na kru­pa­ti­ca, uz ne­iz­be­žnog »pe­ša« (gla­vo­ča), što me uvek mo­ti­vi­še da se po­seb­no po­tru­dim.

Ovog pu­ta sam se zbog vr­lo do­bre vi­dlji­vo­sti u vo­di opre­de­lio za fi­ne si­ste­me, tj. za ma­lu i la­ku udi­cu Ga­ma­kat­su A1 Fi­ne Fe­e­der ve­li­či­ne 16, na pred­ve­zu  preč­ni­ka 0,10 mm.

Kao i obič­no, po­neo sam ve­li­ki asor­ti­man ma­ma­ca, tač­ni­je prak­tič­no sve ono što sam mi­slio da uop­šte mo­že do­ći u ob­zir, pa sam po­red be­lih cr­vi­ća, pin­ki­ja i tan­kih gli­sta (tzv. đu­bre­tar­ki) pri ru­ci imao i ve­li­ki iz­bor vaf­te­ra sa ko­ji­ma sam u po­sled­nje vre­me le­po pro­la­zio na ra­znim vo­da­ma.

IS­PO­STA­VI­LO SE DA JE TO BIO DO­BAR po­tez jer je to­ga da­na ri­ba tra­ži­la če­stu pro­me­nu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 661-)