Proradio kej u Pančevu!

Ono što su za ve­ći­nu lju­di lju­bi­či­ce, za ri­bo­lov­ce iz ju­žnog Ba­na­ta i Be­o­gra­da i oko­li­ne, a pre sve­ga za fi­de­ra­še, je­ste vest da je be­la ri­ba kra­jem ka­len­dar­ske zi­me po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci go­to­vo pot­pu­ne ne­ak­tiv­no­sti po­če­la da ra­di na Ta­mi­šu u Pan­če­vu. Ta­da grad­ski kej oži­vi, jer ga za­lju­blje­ni­ci u lov mir­nih vr­sta ri­be oku­pi­ra­ju od ra­nog ju­tra, a oni ve­šti­ji i bo­lje pri­pre­mlje­ni mo­gu ra­ču­na­ti i na ve­o­ma le­pe »me­ša­ne« ulo­ve

Na ke­ju u Pan­če­vu, gra­du kroz ko­ji Ta­miš pro­ti­če ne­po­sred­no pre ne­go što se uli­je u Du­nav, bio sam po­sled­nji put još sre­di­nom no­vem­bra pro­šle go­di­ne. A ni ta­da, na­ža­lost, na ovoj me­ni omi­lje­noj sta­zi ni­sam pe­cao, već sam se na njoj na­šao kao je­dan od uče­sni­ka u or­ga­ni­za­ci­ji me­mo­ri­jal­nog fi­der ku­pa odr­ža­nog u spo­men na pre­ra­no pre­mi­nu­log dra­gog pri­ja­te­lja i vr­snog ri­bo­lov­ca Go­ra­na Ne­di­ća, ta­ko da sam sa ne­str­plje­njem če­kao pri­li­ku da tu po­no­vo za­ba­cim, jer se iz­u­zi­ma­ju­ći jed­nu iz­u­zet­no atrak­tiv­nu »zim­sku« po­zi­ci­ju na le­voj oba­li Ta­mi­ša, ko­ja je za­u­ze­ta spla­vo­vi­ma, i na­da­le­ko ču­ve­ni Že­le­znič­ki most (gde je ve­o­ma če­sto ve­li­ka gu­žva), na Ta­mi­šu niz­vod­no od Sef­ke­ri­na zi­mi go­to­vo uop­šte ne pe­ca po­što ri­ba prak­tič­no ne ra­di.

ME­ĐU­TIM, VEĆ SA PR­VIM TO­PLI­JIM da­ni­ma, uko­li­ko su vo­do­sta­ji Ta­mi­ša i Du­na­va u bli­zi­ni Pan­če­va uskla­đe­ni, ri­ba se ve­o­ma če­sto po­kre­ne i iz ve­će re­ke uđe u nje­nu pri­to­ku. Te da­ne svi lju­bi­te­lji fi­der pe­ca­nja na grad­skom ke­ju želj­no iš­če­ku­ju, a ovog pu­ta su ih do­če­ka­li kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne mar­ta. Vest o to­me se uobi­ča­je­no br­zo pro­ču­la, pa se za vi­kend tra­ži­lo »me­sto vi­še«, a uglav­nom su se do­bi­ja­li so­lid­na kru­pa­ti­ca i šlji­var, ali i po­ne­ka le­pa de­ve­ri­ka. Osim re­kre­a­ti­va­ca, na tak­mi­čar­skoj sta­zi na ke­ju tih da­na su se oku­ša­li i ne­ki od na­ših naj­bo­ljih tak­mi­ča­ra u ka­ve­znom fi­de­ru, ko­ji­ma je ta pi­sta dra­ga i iza­zov­na.

Ja sam pla­ni­rao da iz­beg­nem naj­ve­ću gu­žvu i da se na­kon što ona mi­ne spu­stim do ne­kih od omi­lje­nih me­sta na ina­če pro­stra­nom ke­ju. Me­đu­tim, po­što do­bro po­zna­jem ću­di ovog spe­ci­fič­nog te­re­na, bi­lo mi je ja­sno da usled na­glog opa­da­nja Ta­mi­ša, ko­ji je u jed­nom mo­men­tu pre­lio še­ta­li­šte, da bi se za­tim na­glo spu­stio do »osmog ste­pe­ni­ka« (ta­ko se ov­de, u od­no­su na ste­pe­ni­šte ko­jim se sa ke­ja si­la­zi do vo­de, pro­ce­nju­je ni­vo re­ke), pre­ti opa­snost da se ri­ba iz Ta­mi­ša vra­ti u Du­nav, iz kog je i ušla, pa da pe­ca­nje bu­de lo­še.

Za­to sam se u Pan­če­vo za­pu­tio ne­što ra­ni­je ne­go što sam pla­ni­rao, a po­ka­za­će se da ta od­lu­ka ni­je bi­la lo­ša. Ka­da sam se tog po­ne­delj­ka uju­tru na­šao na oba­li, gu­žve već ni­je bi­lo, ta­ko da je moj ve­li­ki pri­ja­telj Ba­ne Ma­rin­ko­vić, ina­če ne­ka­da ak­tiv­ni tak­mi­čar (ko­ji je uspe­šno uče­stvo­vao u Li­gi šam­pi­o­na u fi­de­ru), us­peo da se sme­sti po­red me­ne iako je sa svo­jim šu­ra­kom na vo­du iza­šao tek ka­sno pre pod­ne... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 659-)