Promena donosi preokret

Va­ri­jan­ta fi­der ri­bo­lo­va, osmi­šlje­na pre sve­ga za lov ša­ra­na i krup­nih ba­bu­ški i de­ve­ri­ka na ve­li­kim ci­pri­ni­di­ma vr­lo bo­ga­tim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, a me­đu ri­bo­lov­ci­ma ši­rom Evro­pe pa i kod nas po­zna­ta pod ime­nom me­tod, sve se vi­še ko­ri­sti i na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma. I tu se po­ka­za­la kao vr­lo efi­ka­sna u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma, ali uz po­što­va­nje od­re­đe­nih pra­vi­la 

Du­že vre­me ni­sam iz­ve­šta­je sa pe­ca­nja i tek­sto­ve o ri­bo­lo­vu ob­ja­vlji­vao na svom Fej­sbuk pro­fi­lu, već sa­mo u mom omi­lje­nom li­stu, ko­ji upra­vo či­ta­te. Ka­da sam ne­dav­no ob­ja­vio par sli­ka sa jed­nog uspe­šnog iz­la­ska na vo­du na svom na­lo­gu, od­mah su, kao i ra­ni­je, po­če­le da mi se po­ru­ka­ma ja­vlja­ju i zna­ne i ne­zna­ne ko­le­ge, s ra­znim pi­ta­nji­ma, na ko­ja sam, kao i uvek, od­go­va­rao pot­pu­no iskre­no (jer mi je to­li­ki broj pi­ta­nja do­kaz da mi ko­le­ge ve­ru­ju i da ce­ne mo­je mi­šlje­nje). Pri­tom je pri­met­no bi­lo ne­što za­ni­mlji­vo – mno­ge su in­te­re­so­va­la mo­ja is­ku­stva s upo­tre­bom »flet me­tod« hra­ni­li­ca (s rav­nim dnom i re­bra­stom gor­njom stra­nom) i uop­šte s me­tod-fi­der pri­stu­pom na »di­vljim« (otvo­re­nim) vo­da­ma. I to me u ne­ku ru­ku i ni­je iz­ne­na­di­lo, jer se i na in­ter­ne­tu i u Ri­bo­lo­vu mo­že vi­de­ti od­no­sno pro­či­ta­ti do­sta to­ga po­uč­nog o me­tod pe­ca­nju na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, dok o fi­ne­sa­ma ta­kvog ri­bo­lo­va na »nor­mal­nim« vo­da­ma ima ne­u­po­re­di­vo ma­nje in­for­ma­ci­ja. Za­to ću po­ku­ša­ti da o to­me iz­ne­sem ne­ke svo­je uti­ske, bez pre­ten­zi­je da da­jem ne­ke de­fi­ni­tiv­ne od­go­vo­re i uput­stva. A re­do­vi ko­ji sle­de za­sno­va­ni su i na mo­jim ra­ni­jim me­tod pe­ca­nji­ma na re­ka­ma i na dva ne­dav­na – pr­vo na Du­na­vu, a za­tim i na Ta­mi­šu, na ko­ji­ma sam ko­ri­stio baš »flet« hra­ni­li­ce i me­tod pri­stup.

PR­VE MO­DER­NE HRA­NI­LI­CE ZA ME­TOD na­ba­vio sam na pre­po­ru­ku svog ta­da­šnjeg tre­ne­ra i ve­li­kog pri­ja­te­lja Ne­na­da Ko­sta­di­no­vi­ća. Bi­le su to fe­no­me­nal­ne Ma­ve­ro­ve hra­ni­li­ce, uz ko­je je išao od­go­va­ra­ju­ći si­li­kon­ski ka­lup, a ku­pio sam ih u pro­dav­ni­ci Ne­šKo Ri­bo­lov, jed­noj od me­ni do da­nas naj­dra­žih i si­gur­no naj­bo­lje snab­de­ve­nih fi­de­ra­ških rad­nji (ko­ja, na­ža­lost, odav­no ne po­sto­ji). Od ta­da je pro­šlo mno­go vre­me­na, a već du­ži niz go­di­na su za me­ne od mo­de­la tog ti­pa ne­za­men­lji­ve AS Flat Met­hod hra­ni­li­ce (iako, na­rav­no, po­sto­je kva­li­tet­ni mo­de­li tog ti­pa i kod dru­gih pro­iz­vo­đa­ča).

In­te­re­sant­no mi je, iz da­na­šnje per­spek­ti­ve, da sam uz pr­ve Ma­ver hra­ni­li­ce po­čeo da ko­ri­stim ta­da na na­šem tr­ži­štu no­ve i vr­lo kva­li­tet­ne Ti­mar Mix Met­hod pri­ma­me, ko­je su se ne­dav­no po­sle du­že pa­u­ze opet po­ja­vi­le kod nas, pa sam se na dva go­re­po­me­nu­ta sko­ra­šnja pe­ca­nja vra­tio Ti­mar Mix sme­sa­ma na­me­nje­nim baš za »me­tod«, a osim njih za pu­nje­nje hra­ni­li­ca ko­ri­stio sam i Me­leg Ba­it Soft Pe­let, ko­ji mi se do­bro po­ka­zao u vi­še pri­li­ka. Za mam­ce za ova­kav pri­stup ko­ri­stim raz­ne pop-apo­ve i na­ših i stra­nih pro­iz­vo­đa­ča – Ma­xi Ba­its, Me­leg Ba­it, Fi­lex, SBS, Steg, Se­rie Wal­ter, Hal­do­ra­do itd. i uvek no­sim znat­no vi­še vr­sta ne­go što is­ko­ri­stim na pe­ca­nju, jer iz is­ku­stva od­lič­no znam da va­lja ima­ti što ši­ri iz­bor aro­ma, bo­ja i ve­li­či­na, bu­du­ći da ni­ka­da ne mo­že­mo una­pred sa si­gur­no­šću zna­ti na šta će ri­ba naj­bo­lje re­a­go­va­ti.

INA­ČE, KA­DA SU SE ME­TOD HRA­NI­LI­CE po­ja­vi­le, ras­pro­stra­nje­no je bi­lo uve­re­nje da se one, s ob­zi­rom na na­čin pe­ca­nja za ko­ji su pred­vi­đe­ne, mo­gu ko­ri­sti­ti pre­vas­hod­no na ri­bom iz­ra­zi­to bo­ga­tim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma. Na po­čet­ku sam ih i ja sa­mo ta­ko ko­ri­stio.

Me­đu­tim, jed­no pe­ca­nje pre vi­še go­di­na, na Ta­mi­šu kod To­ma­šev­ca, otvo­ri­lo mi je ne­ke no­ve vi­di­ke u po­gle­du mo­guć­no­sti me­tod pri­stu­pa na »di­vljim« vo­da­ma. Tom pri­li­kom, kao i obič­no, po­čeo sam s ka­ve­znim hra­ni­li­ca­ma i pri­rod­nim mam­ci­ma i do­bro mi je išlo – u pr­vih ne­ko­li­ko sa­ti bi­lo je le­pih de­ve­ri­ka i ba­bu­ški.

Ali on­da je ri­ba ne­ka­ko sta­la, pa sam, na­kon što sam bez­u­spe­šno is­pro­bao sva stan­dard­na re­še­nja za ta­kve si­tu­a­ci­je, pro­be ra­di a bez ve­li­kih oče­ki­va­nja, na je­dan od šta­po­va ko­ji­ma sam do ta­da pe­cao na­mon­ti­rao me­tod si­stem i na br­zi­nu za­me­sio me­tod hra­nu, ko­ju sam imao u tor­bi (za slu­čaj da ne­pla­ni­ra­no kre­nem na ne­ku »ko­mer­ci­ja­lu«). Za­ba­cio sam u istu tač­ku u ko­joj sam i do ta­da pe­cao i gde sam već ka­ve­znim hra­ni­li­ca­ma na­ba­cao do­sta pra­ška­ste hra­ne, ra­znog zr­ne­vlja i me­snih ma­ma­ca. I de­si­lo se ono što, iskre­no go­vo­re­ći, baš i ni­sam oče­ki­vao – prak­tič­no od­mah je usle­dio jak uda­rac i na šta­pu, a ubr­zo i u mo­jim ru­ka­ma, na­šla se de­ve­ri­ka te­ška go­to­vo ki­lo­gram! Da se ni­je ra­di­lo o slu­čaj­no­sti, po­tvr­di­lo je na­red­nih po­la sa­ta, to­kom ko­jih sam na isti na­čin i ma­mac do­bio vi­še jed­na­ko le­pih ri­ba, dok je na dru­gom šta­pu, na kom je i da­lje bi­la ka­ve­zna hra­ni­li­ca pu­nje­na pri­ma­mom na ko­ju sam od po­čet­ka pe­cao, u tom pe­ri­o­du bi­lo ma­nje de­ša­va­nja, a i ri­be ko­je su se ja­vlja­le bi­le su, u pro­se­ku, znat­no sit­ni­je.

OD TA­DA, ME­TOD PRI­STUP NA »DI­VLJIM« vo­da­ma če­sto pri­me­nju­jem, uglav­nom na isti ili sli­čan na­čin. Ta­ko je bi­lo i ne­dav­no na Du­na­vu, a po­tom i na Ta­mi­šu kod Glo­go­nja, gde su i na­či­nje­ne sli­ke ko­je pra­te ovaj tekst. Oba pu­ta pe­ca­nje sam za­po­čeo s kla­sič­nim ka­ve­znim hra­ni­li­ca­ma, te sa ži­vim mam­ci­ma (tan­kom cr­ve­nom gli­stom, me­snim cr­vi­ći­ma i pin­ki­ji­ma) na sit­noj udi­ci, a u kva­li­tet­nu pra­ška­stu pri­ma­mu uba­ci­vao sam do­sta mr­tvih cr­va i me­ša­vi­ne še­ćer­ca, pe­le­ta, ku­va­ne pše­ni­ce i ko­no­plje.

Is­pr­va je ta­kav pri­stup da­vao le­pe re­zul­ta­te, ali je oba pu­ta ak­tiv­nost ri­be osla­bi­la, na šta sam po već odav­no usvo­je­nom prin­ci­pu re­a­go­vao na već for­mi­ra­no hra­ni­li­šte pla­si­ra­ju­ći si­stem s »flet« hra­ni­li­com na­pu­nje­nom pri­ma­mom me­tod ti­pa i s vaf­te­rom mon­ti­ra­nim na »trn« is­pod udi­ce ve­za­ne na kra­tak pred­vez od upre­de­ne stru­ne. I oba pu­ta, kao ne­ka­da dav­no na Ta­mi­šu kod To­ma­šev­ca, sle­di­li su br­zo udar­ci, i to ve­ćih ri­ba od onih ko­je sam pret­hod­no do­bi­jao. Do kra­ja oba pe­ca­nja upo­re­do sam ko­ri­stio i »ka­ve­za­ški« i me­tod pri­stup, a me­tod je da­vao bo­lje re­zul­ta­te, s tim što mo­ram na­po­me­nu­ti i da je ne­spor­no zah­tev­ni­ji i od ka­ve­znog pe­ca­nja i od »me­to­da­še­nja« na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma.

NA­I­ME, NA OTVO­RE­NIM VO­DA­MA, RI­BA, po pra­vi­lu, ni­je kon­cen­tri­sa­na u ta­ko ve­li­kom bro­ju kao na ma­lim i bo­ga­to po­ri­blje­nim sta­ja­ći­ca­ma, na ko­ji­ma se pe­ca po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«. Za­to ja uvek (na­rav­no u de­lu se­zo­ne ka­da se vo­da već ugre­ja­la i ri­ba se do­sta kre­će) pr­vo for­mi­ram hra­ni­li­šte, na kom će uz pra­ška­stu hra­nu bi­ti i do­sta kon­kret­ni­jih za­lo­ga­ja, tj. ra­znog zr­ne­vlja. Ne­ke mo­je ko­le­ge pri­me­nju­ju u tu svr­hu na »di­vljim vo­da­ma« i tzv. te­ško po­čet­no hra­nje­nje »spod-mik­som«, dok ja idem na če­šće za­ba­ci­va­nje uz upo­tre­bu hra­ni­li­ca ko­je ka­sni­je ko­ri­stim i to­kom pe­ca­nja.

Na ovom me­stu mo­ram da na­gla­sim i to da ni­sam... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 637-)