Po­što su sti­ca­jem okol­no­sti mo­ra­li da pre­đu na no­vi te­ren, na kom ima ma­lo zgod­nih po­zi­ci­ja za va­ra­li­ča­re­nje, čla­no­vi ču­ve­ne eki­pe Pe­ca­ti se mo­ra od­lu­či­li su da pro­ba­ju da po pr­vi put lo­ve buć­ka­njem. Pr­vi po­ku­šaj za­vr­šio se pot­pu­nim ne­u­spe­hom, ali su već na­red­nih da­na stva­ri do­šle na svo­je me­sto

Fi­der je­ste pre­vas­hod­no teh­ni­ka du­bin­skog ri­bo­lo­va, ko­jom ri­be i hra­ni­mo i lo­vi­mo na dnu ili sa­mo ma­lo iz­nad nje­ga. Ali odav­no su iz­mi­šlje­ne i hra­ni­li­ce ko­je po pa­du na vo­du osta­ju na po­vr­ši­ni i omo­gu­ća­va­ju nam da ri­bu pri­vu­če­mo u gor­nji sloj vo­de i lo­vi­mo u nje­mu. One su po­seb­no pri­men­lji­ve na sta­ja­ći­ca­ma, a na­ro­či­to na ša­ran­skim re­vi­ri­ma »uhva­ti i pu­sti« ti­pa, na ko­ji­ma nam mo­gu do­ne­ti i fan­ta­stič­ne ulo­ve

Dav­no su pro­šla vre­me­na ka­da je ba­bu­ška bi­la to­li­ko broj­na u mno­gim na­šim vo­da­ma da je nje­no pe­ca­nje iole am­bi­ci­o­zni­jim ri­bo­lov­ci­ma bi­lo mal­te­ne is­pod ča­sti. Ona je mno­gi­ma po­sta­la za­ni­mlji­va, po­go­to­vo ka­da se na­đu do­bar te­ren i na­čin da se hva­ta­ju krup­ni­ji ko­ma­di

Cve­ta­nje vr­ba i to­po­la i pa­da­nje »ma­ce« u vo­du ote­ža­va to­kom pro­le­ća u ma­njoj ili ve­ćoj me­ri ri­bo­lov na svim vo­da­ma kraj ko­jih to dr­ve­će ra­ste. Mno­gi ri­bo­lov­ci, su­o­če­ni sa ve­li­kom ko­li­či­nom le­plji­ve bilj­ne ma­te­ri­je ko­ja se hva­ta na stru­ne, udi­ce i ute­ge br­zo od­u­sta­ju od pe­ca­nja ili me­nja­ju te­ren. Ima, me­đu­tim, i onih sprem­nih da u ta­kvim okol­no­sti­ma sa­ti­ma ulo­že mno­go vre­me­na i ogrom­nu ko­li­či­nu ener­gi­je ne bi li uhva­ti­li ne­ku krup­nu ri­bu

Du­ga zi­ma i ne­sta­bil­no vre­me od­ra­zi­li su se na ak­tiv­nost ve­ći­ne ri­bo­lov­no atrak­tiv­nih vr­sta u Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji), pa i ban­da­ra, ko­ji je pro­ra­dio ka­sni­je ne­go što je uobi­ča­je­no. Uz to je ovaj bor­be­ni ma­li pre­da­tor ig­no­ri­sao ne­ke od va­ra­li­ca na ko­je je pret­hod­nih go­di­na u ovo do­ba ve­o­ma uspe­šno lo­vljen, ali su pra­vi po­sve­će­ni­ci us­pe­li da upr­kos sve­mu na­đu for­mu­lu uspe­ha

Već ne­ko­li­ko go­di­na Vla­sin­sko je­ze­ro va­ži za jed­nu od štu­kom naj­bo­ga­ti­jih aku­mu­la­ci­ja u Sr­bi­ji, na ko­joj se ribe te vrste sve če­šće hva­ta­ju za­hva­lju­ju­ći do­brim pri­rod­nim uslo­vi­ma ali i sa­ve­snim ri­bo­lov­ci­ma, ko­ji po­štu­ju za nju pro­pi­sa­ni re­žim »uhva­ti i pu­sti«. Uspe­šno se ta gra­blji­vi­ca lo­vi­la i sre­di­nom ma­ja, ali su se još jed­nom po­tvr­di­le re­či vr­snih po­zna­va­la­ca ove vo­de da na njoj ne­ma ni dva ista da­na, a ka­mo­li dva ista me­se­ca ili go­di­ne