Ka­ko zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja Min­ča po­čet­kom ju­na ni­je bi­lo mo­gu­će lo­vi­ti so­ma u do­njem to­ku te re­ke, bli­zu ušća u Po, Jo­ci Si­mo­no­vi­ću, Dra­šku Kla­ča­ru i me­ni ni­je osta­lo ni­šta dru­go do da se to­kom ne­ko­li­ko da­na, ko­li­ko smo ima­li na ras­po­la­ga­nju, fo­ku­si­ra­mo na Sred­nje je­ze­ro (La­go di Mezzo) u pre­div­nom se­ver­no­i­ta­li­jan­skom gra­du Man­to­vi. Pr­va dva ve­čer­nja iz­la­ska ukup­no uzev ni­su bi­la ne­u­spe­šna, pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći to­me što je Dra­ško sa oba­le smu­đa­ro­škim pri­bo­rom uhva­tio so­ma od dva me­tra (o če­mu je bi­lo re­či u pr­vom de­lu tek­sta). Ali osim tog ka­pi­tal­ca ima­li smo još sa­mo ne­ko­li­ko sit­nih smu­đe­va, a uz to smo ste­kli uti­sak da se ri­ba pre­me­šta i da je­de u krat­kim cu­go­vi­ma, ta­ko da ju je va­lja­lo tra­ži­ti.

Do pre dva­de­se­tak go­di­na, ša­ran se kod nas lo­vio is­klju­či­vo me­to­da­ma ko­je da­nas sma­tra­mo tra­di­ci­o­nal­nim. Na­i­me, tra­ži­li smo ga i če­ka­li u zo­ni ne­po­sred­no uz oba­lu, na te­re­ni­ma bo­ga­tim pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, tj. na me­sti­ma na ko­ji­ma ri­ba po pri­ro­di stva­ri na­la­zi hra­nu i za­klon. Po­pu­la­ri­za­ci­ja sport­skog ri­bo­lo­va, te po­ja­va mno­štva pe­ca­ro­ša za ko­je na na­šim vo­da­ma ni­je bi­lo do­volj­no me­sta (a o če­mu se ni da­nas ne vo­di ra­ču­na), ne­mi­nov­no su ima­le za po­sle­di­cu iz­ne­nad­no poma­njkanje iz­gled­nih po­zi­ci­ja za ri­bo­lov na go­re­po­me­nu­ti na­čin. Op­sed­nu­tost oba­la go­mi­la­ma buč­nih i ne­pa­žlji­vih ri­bo­lo­va­ca, kao i sve ma­sov­ni­ji iz­lov ri­be do­ve­li su do to­ga da su krup­ni­ji ša­ra­ni na ve­li­kim je­ze­ri­ma po­če­li da uz­mi­ču, tj. da se po­me­ra­ju da­lje od oba­le, ka »otvo­re­noj vo­di«, tj. pre­ma zo­na­ma u ko­ji­ma lju­di ni­su mo­gli da ih uz­ne­mi­ra­va­ju i gde su se ose­ća­li bez­bed­no. Za re­la­tiv­no krat­ko vre­me, na mno­gim vo­da­ma, na­ro­či­to na ve­li­kim i re­la­tiv­no plit­kim aku­mu­la­ci­ja­ma, ulov ka­pi­tal­nog ša­ra­na ili amu­ra u pri­o­bal­noj zo­ni do­speo je u do­men te­o­ri­je.

Ce­lim svo­jim to­kom, od Va­lje­va, gde na­sta­je spa­ja­njem re­ka Ja­bla­ni­ce i Ob­ni­ce, pa do ušća u Sa­vu kod Obre­nov­ca, Ko­lu­ba­ra je na­sta­nje­na ri­ba­ma mren­skog i ša­ran­skog re­gi­o­na. U gor­njem de­lu, oko se­la Slo­vac, Mla­đe­vo i Div­ci, uglav­nom se lo­ve sko­balj i sit­ni­ji klen, dok u do­njem, bli­zu ušća, ima sko­ro sve sav­ske ri­be, uklju­ču­ju­ći i štu­ku, bu­co­va i so­ma. Som je u iz­ve­snoj me­ri pri­su­stan i uz­vod­no od Vre­o­ca i Laj­kov­ca, na te­re­ni­ma na ko­ji­ma je štu­ka ve­o­ma ret­ka (za­stu­plje­ni­ja je u u ba­ra­ma i oto­ka­ma oko Vre­o­ca i La­za­rev­ca), pa je klen naj­če­šća me­ta va­ra­li­ča­ra na Ko­lu­ba­ri.

Pše­ni­ca je svi­ma la­ko do­stu­pan i jef­tin ma­mac i pri­hra­na. Iako je sit­na, vo­li je i krup­ni­ja ri­ba, ali je mno­gi ri­bo­lov­ci ne­ra­do ko­ri­ste, jer je ipak po­treb­no ma­lo se oko pri­pre­me po­tru­di­ti i obra­ti­ti pa­žnju na ne­ke de­ta­lje, pre sve­ga pri ku­va­nju. Dru­gi raz­log za veću popularnost bra­šna­stih hra­na je­ste to što ži­to ri­bu na me­sto pe­ca­nja po pra­vi­lu pri­vla­či ne­što spo­ri­je. Zbog to­ga se za nje­ga ope­de­lju­ju pre sve­ga oni ko­ji mo­gu la­ko i br­zo da do­đu na odabranu po­zi­ci­ju ka­ko bi je re­dov­no pri­hra­nji­va­li ne­ko­li­ko da­na za­re­dom, i ko­ji mo­gu da ra­ču­na­ju na to da će ona bi­ti slo­bod­na on­da ka­da ko­nač­no odluče da za­ba­ce.

Pr­va de­ka­da ju­la bi­la je u zna­ku do­brog ra­da ri­be na mno­gim me­sti­ma na Ta­mi­šu. Po svoj pri­li­ci, ipak, naj­bo­lji ulo­vi na ve­štač­ke mam­ce ostva­ri­va­ni su na kult­nom te­re­nu kod bra­ne iz­me­đu se­la Bo­toš i To­ma­še­vac. Na 100 me­ta­ra du­gom be­to­ni­ra­nom po­te­su de­sne oba­le tu je ne­ret­ko pe­ca­lo i po dva­de­se­tak ri­bo­lo­va­ca, a na va­ra­li­ce (uglav­nom ma­le) i mu­ši­ce hva­ta­ne su ne sa­mo gra­blji­vi­ce (bu­cov, prot­fiš, ban­dar, smuđ, štu­ka, som...) već i dru­ge ri­be ko­je se u nor­mal­nim okol­no­sti­ma sko­ro is­klju­či­vo lo­ve na pri­rod­ne mam­ce – de­ve­ri­ka, špi­cer­ka, kru­pa­ti­ca, ka­u­gler, ba­la­vac, šrac, tol­sto­lo­bik (čak je i je­dan lep ša­ran do­šao na mu­ši­cu).

Ve­li­ke de­ve­ri­ke, kao i tro­fej­ni pri­mer­ci ve­ći­ne dru­gih vr­sta be­le ri­be ne hva­ta­ju se la­ko, ni­ti sva­ko­dnev­no ni na nat­pro­seč­no bo­ga­tim te­re­ni­ma. Loviti ih pred­sta­vlja iza­zov za ve­ći­nu plov­ka­ro­ša i du­bin­ka­ša sa vo­da ci­pri­nid­nog re­gi­o­na, a mno­gi se sla­žu da je opre­zne, ću­dlji­ve i ne­pred­vi­dlji­ve lo­pa­ta­re če­sto te­že se­lek­tiv­no pe­ca­ti ne­go ša­ra­ne. Ali, da­le­ko od to­ga da je to ne­mo­gu­ća mi­si­ja, na­ro­či­to ako joj pra­vil­no pri­stu­pi­mo. U tek­stu ko­ji sle­di po­ku­ša­ću da vam dam ne­ke osnov­ne smer­ni­ce ko­je bi vam mo­gle po­mo­ći da ovog le­ta do­đe­te do tro­fej­ne jedinke.