Ka­da re­ke na­bu­ja­ju i tok im bu­de iz­ra­zi­to jak, fi­de­ra­ši po pra­vi­lu po­se­žu za te­škim hra­ni­li­ca­ma, s ko­ji­ma i u ta­kvim uslo­vi­ma nji­hov ma­mac osta­je na od­go­va­ra­ju­ćem me­stu. Naš sa­rad­nik i nje­gov pri­ja­telj pri­be­gli su pot­pu­no dru­ga­či­jem re­še­nju i to im se i te ­ka­ko is­pla­ti­lo

To­kom pr­ve ne­de­lje apri­la bi­lo je prak­tič­no ne­mo­gu­će pe­ca­ti na fi­der na te­re­ni­ma u oko­li­ni Be­o­gra­da na ko­je ina­če idem. Čuo sam tih da­na, isti­na, da je bi­lo le­pih ulo­va ba­bu­ške na ne­kim od okol­nih ka­na­la, na ko­ji­ma se ona od­sko­ra uspe­šno hva­ta, ali za tu vr­stu eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, tj. za od­la­zak na ne­po­zna­te vo­de, ni­sam bio za­in­te­re­so­van. Za­to sam ve­ći deo ri­bo­lo­vu po­sve­će­nog slo­bod­nog vre­me­na tih da­na tro­šio obi­la­ze­ći omi­lje­ne rad­nje i do­pu­nja­va­ju­ći si­tan pri­bor, ka­ko bih što sprem­ni­je do­če­kao pra­vi po­če­tak pro­leć­ne se­zo­ne, tj. onaj pe­riod ka­da će uslo­vi bi­ti bo­lji i ri­ba ak­tiv­na.

U SVIM TIM PRO­DAV­NI­CA­MA KO­JE DR­ŽE pri­rod­ne mam­ce od­mah mi je pri­vu­klo pa­žnju to što su mno­ge mu­šte­ri­je gro­zni­ča­vo tra­ži­le dur­du­ba­ke (dur­bo­ke) i cr­ne gli­ste, što je uvek si­gu­ran znak da se na okol­nim te­re­ni­ma do­bro lo­vi som (po­što na vo­da­ma u oko­li­ni Be­o­gra­da, za raz­li­ku od mno­gih voj­vo­đan­skih ka­na­la, ko­li­ko ja znam, na cr­nu gli­stu i par­če dur­bo­ka ni­ko ci­lja­no ne pe­ca cver­gla­na). A da mi je za­klju­čak o do­broj ak­tiv­no­sti so­ma ta­čan, po­tvr­di­la je i fo­to­gra­fi­ja­ma ilu­stro­va­na po­ru­ka mog pri­ja­te­lja Dra­ga­na Dra­ški­ća, ko­ji mi je ja­vio da je tih da­na sa svog spla­va kod Um­ke do­bio ne­ko­li­ko pre­le­pih so­mo­va na pri­rod­ne mam­ce. To, na­rav­no, ni­je bi­lo za me­ne ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje, a ve­ru­jem da ni­je ni za one či­ta­o­ce Ri­bo­lo­va ko­ji iole re­dov­ni­je pra­te mo­je tek­sto­ve, jer sam već vi­še pu­ta u nji­ma po­me­nuo da Dra­gan sa svog spla­va lo­vi go­to­vo u svim vre­men­skim uslo­vi­ma i go­di­šnjim do­bi­ma, bez ob­zi­ra na ni­vo Sa­ve i bo­ju vo­de, na­rav­no uvek u skla­du s uslo­vi­ma bi­ra­ju­ći teh­ni­ku ri­bo­lo­va, pre­zen­ta­ci­ju i ci­lja­ne vr­ste. Ne­ka­da su to ša­ra­ni, dru­gi put tol­sto­lo­bi­ci, če­sto ra­zna be­la ri­ba, a po mut­noj i iz­u­zet­no ja­koj pro­leć­noj vo­di su to ovog pu­ta bi­li le­pi so­mo­vi. Na­rav­no, da bi ta­kav »ša­ro­li­ki« pri­stup bio us­pe­šan, neo­p­hod­no je da ri­bo­lo­vac od­lič­no po­zna­je te­ren, a Dra­gan taj uslov u pot­pu­no­sti is­pu­nja­va, jer bi sva­ki kva­drat­ni me­tar oko svog spla­va mo­gao da na­cr­ta kao da ga je upra­vo sni­mio pod­vod­nom ka­me­rom.

BI­LO MI JE DRA­GO ZBOG TO­GA, ali sam znao da je po­treb­no da se Sa­va ko­li­ko-to­li­ko iz­bi­stri i da bar ma­lo uspo­ri ne bi li bi­lo iole re­al­nih iz­gle­da za uspe­šno pe­ca­nje na fi­der. Me­đu­tim, par da­na ka­sni­je usle­dio je Dra­ga­nov te­le­fon­ski po­ziv, u kom me je u svom ka­rak­te­ri­stič­nom ša­lji­vom to­nu upi­tao: »Pa do­bro, gde su sad ti fi­der maj­sto­ri, ko­ji mi­sle da je te­ško po ova­kvoj vo­di pe­ca­ti be­lu?«. Na­rav­no, ni­je mi se ja­vio da se spr­da, već ka­ko bi me po­zvao da mu se ko­li­ko su­tra pri­dru­žim na spla­vu, na kom je re­šio da pre­no­ći ka­ko bi od ju­tra kre­nuo u no­vu ak­ci­ju.

Na­ža­lost, na­red­nog dan je du­vao vr­lo jak ve­tar, i to iz sme­ra ko­ji se na spla­vu ja­ko ose­ća i ote­ža­va pe­ca­nje. Dra­gan je vr­lo ra­no za­ba­cio svo­je fi­de­re (osta­viv­ši mo­je uobi­ča­je­no me­sto slo­bod­nim), ali mi je čim sam do­šao re­kao da je sko­ro si­gu­ran da će ulo­vi bi­ti znat­no lo­ši­ji ne­go dan ra­ni­je, ka­da je ču­var­ku, osim na ovoj po­zi­ci­ji sko­ro oba­ve­znim cr­no­o­kim de­ve­ri­ka­ma, do­bra­no po­pu­nio i ve­o­ma le­pim šlji­va­ri­ma i plo­ti­ca­ma (na­po­mi­njem da se sve ovo de­ša­va­lo 7. i 8. apri­la, da­kle ne­de­lju da­na pre po­čet­ka lo­vo­sta­ja na ve­ći­nu vr­sta be­le ri­be).

IAKO JE, DA­KLE, JAK VE­TAR ZA­I­STA MNO­GO OTE­ŽA­VAO pe­ca­nje, ni­je me ni­ma­lo  obes­hra­brio. Dra­gan mi je, na­rav­no, od­mah ob­ja­snio gde je i ka­ko pret­hod­nog da­na pe­cao, a sve to što je ra­dio či­ni­lo se ve­o­ma lo­gič­nim iz ri­bo­lo­vač­kog ugla. Naj­pre, da bi po vi­so­kom vo­do­sta­ju uop­šte mo­gao da se pop­ne na svoj splav, on ga je (za raz­li­ku od ve­ći­ne kom­ši­ja) znat­no pri­vu­kao oba­li, pa je nje­gov plov­ni obje­kat (ka­ko se na sli­ka­ma mo­že vi­de­ti) bio ne­ko­li­ko me­ta­ra uvu­čen u od­no­su na ma­ti­cu i na spla­vo­ve le­vo i de­sno od nje­go­vog. Za­hva­lju­ju­ći to­me, ta su plo­vi­la pra­vi­la svo­je­vr­sni »ti­šak« is­pred nas i ma­lo le­vo i de­sno, a ja­sno smo uoča­va­li ivi­cu ma­ti­ce, tj. glav­nog to­ka, ko­ja se pru­ža­la ne­što ma­lo is­pred ivi­ce su­sed­nih spla­vo­va.

S OB­ZI­ROM NA SVE TO, BI­LO JE LO­GIČ­NO po­tra­ži­ti ri­bu u po­me­nu­tim »ti­ša­ci­ma« le­vo i de­sno od Dra­ga­no­vog spla­va, gde je bi­lo nor­mal­no da se ri­ba grup­no sklo­ni od ja­ke vo­de­ne stru­je. Dok je ma­ti­ca sa sa­me svo­je ivi­ce (na ko­ju smo par pu­ta pro­ba­li da za­ba­ci­mo) i hra­ni­li­ce s ote­ža­njem od 120 g s la­ko­ćom no­si­la i gu­ra­la ka pred­njoj ivi­ci spla­va, sa stra­ne su već ka­ve­zne »kram­pon­ke« s ote­ža­njem od 70-80 g bez pro­ble­ma sta­ja­le u vo­di ko­ja je sad bi­la znat­no bi­stri­ja ne­go ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, pa sam pret­po­sta­vio da će­mo ipak mo­ći ne­što da uhva­ti­mo.

Ka­ko ni­ka­da ra­ni­je ni­sam na ovom me­stu pe­cao za­ba­cu­ju­ći u stra­nu sa spla­va pri­vu­če­nog ka oba­li, na sa­mom po­čet­ku sam po­ki­dao vi­še udi­ca u pod­vod­nom kr­šu, ali sam se ipak po­sle tih start­nih pro­ble­ma sna­šao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 635-)

 

 

 

 

fShare