Tog av­gu­stov­skog po­ne­delj­ka, u ka­sno po­pod­ne, či­ka Ra­ša, naš mla­di ko­le­ga Vuj­ke i ja, prem­da u ko­li­ma pu­nim opre­me, ve­o­ma smo br­zo sti­gli do Mar­ko­vač­kog je­ze­ra, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Na­da­li smo se da ri­bo­lo­va­ca ne­će bi­ti pre­vi­še, s ob­zi­rom na po­če­tak rad­ne ne­de­lje, ali još dok smo is­to­va­ra­li pri­bor i opre­mu shva­ti­li smo da su na­še že­lje jed­no, a re­al­nost ne­što sa­svim dru­go – gu­žva je bi­la to­li­ka da bi ne­ko ne­u­pu­ćen vr­lo ve­ro­vat­no za­klju­čio da je vi­kend.

Ve­ći­na se na­ših va­ra­li­ča­ra u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne lo­­vu štu­ke po­sve­ću­je tek na­kon pr­vog ja­čeg je­se­njeg za­hla­đe­nja, po­sle kog sit­na ri­ba po­či­nje da se po­vla­či ka du­bljim me­sti­ma, a ta gra­blji­vi­ca znat­no ak­tiv­ni­je da se hra­ni. Me­đu­tim, ne­ret­ko štu­ka pro­ra­di čim no­ći po­sta­nu ma­lo du­že, tj. već od sredine le­ta, na­ro­či­to na te­re­ni­ma sa iole ve­ćom du­bi­nom, tj. sa ko­li­ko-to­li­ko sve­ži­jom vo­dom. To na naj­bo­lji na­čin po­tvr­đu­ju ulo­vi ko­je su to­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ostva­ri­va­la mo­ja bra­ća Bo­jan i Mi­lan Sto­ji­će­vić na Ko­sto­lač­kom ka­na­lu. Prem­da on me­đu štu­ko­lov­ci­ma ni­je ni iz­bli­za ta­ko po­pu­la­ran kao obli­žnji Ko­sto­lač­ki du­na­vac ili Šu­ga­vi­ca, u nje­mu ima le­pih ri­ba, pa i pra­vih ka­pi­tal­ki.

Ka­da me je u pe­tak, 30. av­gu­sta uju­tru, te­le­fo­nom po­zvao Sa­ša Ja­ko­vlje­vić iz po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma i re­kao mi da je prethodne noći na Ve­li­koj Mo­ra­vi uhva­ćen ša­ran te­žak pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, naj­pre sam po­mi­slio da se moj pri­ja­telj ša­li, a za­tim smo obo­ji­ca za­klju­či­li da je ri­ba ve­ro­vat­no iz­me­re­na u li­bra­ma i da za­pra­vo ima »sve­ga« pet­na­e­stak ki­la.

– Ne bi bi­lo pr­vi put da lju­di pod na­le­tom adre­na­li­na ne pri­me­te da im je elek­tron­ska va­ga po­de­še­na na li­bre a ne na ki­lo­gra­me – re­kao sam svom ime­nja­ku i na to­me se sve za­vr­ši­lo.

Pre­ži­na »dača san­de­ro« bi­la je tog pet­ka po­ pod­ne na­pu­nje­na pri­bo­rom i opre­mom kao da ide­mo na tro­ne­delj­nu eks­pe­di­ci­ju na ne­ko­li­ko vo­da raz­li­či­tog ti­pa, a ne na dvo­dnev­no pe­ca­nje na sa­mo jed­nom je­ze­ru. U pr­tlja­žni­ku i na zad­njem se­di­štu našlo se mesta za šest šta­po­va sa ma­ši­ni­ca­ma i če­ti­ri-pet tor­bi sa gar­de­ro­bom, va­ra­li­ca­ma i ko­je­ka­kvim sit­nim pri­bo­rom, kao i za ve­sla, se­di­šte, ku­ti­ju sa dr­ža­či­ma za šta­po­ve i dru­gu do­dat­nu ope­mu za ka­jak. Iako se uglav­nom tru­dim da ogra­ni­čim ko­li­či­nu stva­ri na mi­ni­mum, ovo­ga pu­ta ni­sam bio na­ro­či­to ra­ci­o­na­lan, ne sa­mo za­to što sam znao da na Vla­sin­sko je­ze­ro ide­mo sa­mo nas dvo­ji­ca, te da će u ko­li­ma bi­ti vi­ška pro­sto­ra, ko­ji je šte­ta ne is­ko­ri­sti­ti, već i zbog dve­ju spe­ci­fič­no­sti te pla­nin­ske aku­mu­la­ci­je, ko­je ne do­zvo­lja­va­ju čo­ve­ku da u ri­bo­lov na nju, ma­kar i na sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti, kre­ne sa jed­nom tor­bi­com na ra­me­nu.

Opo­vač­ki du­na­vac, uda­ljen dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da, i da­nas je kult­na vo­da za pre­sto­nič­ke ri­bo­lov­ce, po­go­to­vo one sta­ri­je, ko­ji su do pre ne­ku de­ce­ni­ju na njoj ma­sov­no lo­vi­li ša­ra­na, štu­ku, ba­bu­šku, so­ma, ban­da­ra i be­lu ri­bu. I ja po­vre­me­no idem na tu sta­ja­ći­cu, a ovog le­ta sam pla­ni­rao jed­nu ozbilj­ni­ju kam­pa­nju, sa ne­ko­li­ko da­na pret­hod­nog pri­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da iz sko­ra­šnjeg is­ku­stva znam da ta­kav pri­stup mo­že da­ti do­bar re­zul­tat – u ju­lu 2011. go­di­ne sam, na­i­me, po­sle pet da­na pri­pre­me me­sta za 6-7 sa­ti na udi­ci imao 12 ša­ra­na, od ko­jih sam, pe­ca­ju­ći u lo­kvanj­skom po­lju naj­lo­nom od sa­mo 0,16 mm, iz­va­dio osam (i sve ih vra­tio na­kon sli­ka­nja).

Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.