Boja je jedan od ključnih faktora prema kojima se ribolovci opredeljuju onda kada kupuju varalice i kada odlučuju koju će u konkretnoj situaciji bacati. Mada sasvim sigurno nema dekora na koji se riba neće zaleteti, neki nam ne deluju nimalo privlačno, dok drugi ulivaju poverenje, masovno se koriste i pokazuju se kao veoma efikasni na svim meridijanima. Međutim, ima i nekih »egzotičnih« kolornih kombinacija koje mogu biti veoma produktivne.

Štuka se širom sveta, pa i kod nas, odvajkada na prirodne mamce (pre svega na žive kedere) uspešno lovi različitim sistemima sa plovkom (»balerinom«). Oni mogu biti slobodni ili usidreni, sa fiksnim ili klizećim plovkom. Postoji, međutim, i jedno »srednje« rešenje, koje se veoma retko primenjuje, a oni koji ga koriste tvrde da je izuzetno dobro.

Krajem prve polovine jeseni, kada temperature vazduha i vode značajnije opadnu, a velike reke počnu da nadolaze i mute se, većina grabljivica po pravilu počne da se vrlo intenzivno hrani, kako bi se pripremila za predstojeću zimu i tada se može veoma uspešno loviti. Međutim, naše reke su, zahvaljujući neobično toplom i prilično suvom vremenu za ovo doba godine još uvek dosta zagrejane, bistre i niske. Kako uspešno varaličariti u takvim uslovima?

Dok varaličari u velikom delu sveta za lov varalicama od meke gume prevashodno koriste džig udice sa nalivenim olovnim otežanjem, u Rusiji primenjuju drugačije rešenje – mamac postave na dvokraku udicu i potom ga kače za olovnu kuglu, tako da je sa otežanjem spojen labavom vezom i mnogo je atraktivniji za ribu u fazi tonjenja, a lovan je i pri povlačenju, pa čak i u mirovanju. Veoma sličan sistem primenljiv je i na našim vodama.

I ove je­se­ni, ja­pan­sko-ne­mač­ka kom­pa­ni­ja Da­i­wa-Cor­mo­ran upri­li­či­la je za svo­je evrop­ske po­slov­ne part­ne­re re­dov­nu pre­zen­ta­ci­ju no­vi­te­ta za na­red­nu se­zo­nu. U gra­di­ću Štar­nber­gu, bli­zu Min­he­na, to­kom dva da­na su se uvo­zni­ci i di­stri­bu­te­ri do de­ta­lja upo­zna­li sa broj­nim no­vi­te­ti­ma iz po­nu­de dve­ju po­pu­lar­nih rob­nih mar­ki – od va­ra­li­ca, šta­po­va i ma­ši­ni­ca, pre­ko sit­nog pri­bo­ra, do gar­de­ro­be i pra­te­će opre­me.

Deo Du­na­va uz le­vu oba­lu, od 1.231 do 1.226 ki­lo­me­tra, pre­ko pu­ta srem­skog se­la Kr­če­din, de­ce­ni­ja­ma je va­žio za je­dan od ri­bom naj­bo­ga­ti­jih na po­te­su iz­me­đu Be­o­gra­da i No­vog Sa­da. Iako se po­sled­njih go­di­na tu ne pe­ca kao ne­ka­da, taj te­ren ite­ka­ko ima šta da po­nu­di, ka­ko oni­ma ko­ji pe­ca­ju ci­pri­ni­de, ta­ko i lov­ci­ma na sve du­nav­ske gra­blji­vi­ce.