Time što su di­gi­tal­ni fo­to-apa­ra­ti go­to­vo pot­pu­no zamenili ana­log­ne, znatno se uve­ćao iona­ko veliki broj ri­bo­lo­va­ca ko­ji snim­ci­ma re­dov­no be­le­že in­te­re­sant­ne pri­zo­re sa vo­de. Za­to smo od­lu­či­li da na saj­tu damo više prostora ri­bo­lo­vač­koj fo­to­gra­fi­ji. Za početak objavljujemo mi­ni-felj­to­n na­me­nje­n svi­ma oni­ma ko­ji že­le da na­u­če ka­ko da na­pra­ve što bo­lju sliku i ka­ko da im uspo­me­ne sa pe­ca­nja bu­du ži­vlje, lep­še, pa ti­me i dra­že.

Po­ja­vom di­gi­tal­nih fo­to­-a­pa­ra­ta, fo­to­gra­fi­sa­nje u pri­ro­di je po­sta­lo jednostavno, br­zo, jef­ti­no i do­stup­no ve­li­kom bro­ju lju­di. Mi ri­bo­lov­ci smo ovim teh­no­lo­škim na­pret­kom do­bi­li pri­li­ku da za­be­le­ži­mo raz­ne ča­ro­li­je tre­nut­ka, ko­je su u ri­bo­lo­vu če­ste. A po­tre­ba za fo­to­gra­fi­ja­ma sa pe­ca­nja je po­ra­sla i ši­re­njem po­kre­ta »uhva­ti i pu­sti«, bu­du­ći da je ri­bo­lo­vač­ka strast kod mno­gih ta­kva da pro­sto tra­ži da se re­zul­ta­ti po­ka­žu. A to, uko­li­ko ri­bu vra­ti­mo u vo­du, ni­je mo­gu­će bez fo­to­gra­fi­je.

1

Ri­bo­lo­vač­ka strast se ne sma­nju­je sa pro­me­nom go­di­šnjih do­ba, ni­ti sa lo­vo­sta­jem. Fo­to­gra­fi­ja nam uz po­moć ma­šte da­je pri­li­ku da i on­da ka­da ne mo­že­mo da ide­mo na pe­ca­nje uro­ni­mo u omi­lje­nu ča­ro­li­ju, kroz ži­ve sli­ke sa vo­de, sa­ču­va­ne u ra­ču­na­ru. Iz­re­ka da sli­ka go­vo­ri vi­še ne­go hi­lja­du re­či je tač­na, ali sa­mo on­da ka­da je fo­to­gra­fi­ja na­či­nje­na ta­ko da je za­i­sta re­či­ta. A da bi­smo je ta­kvom na­či­ni­li, mo­ra­mo se dr­ža­ti ne­kih osnov­nih pra­vi­la.

Pr­vo od njih je da se sva pra­vi­la mo­gu kr­ši­ti, što je čak i po­želj­no, ali tek na­kon što ih sa­vla­da­mo, jer tek ta­da mo­že­mo da ih kr­ši­mo na kre­a­ti­van na­čin.

Pot­pu­ni ama­ter, či­je se am­bi­ci­je za­do­vo­lja­va­ju pra­vlje­njem snim­ka ko­ji je oštar i osve­tljen ko­li­ko tre­ba, mo­že ko­ri­sti­ti auto­mat­ski re­žim ra­da. Ali onaj ko že­li da ode ko­rak da­lje i da une­se vla­sti­tu kre­a­tiv­nost u ovaj pro­ces, tj. da pra­vi snim­ke ko­ji će no­si­ti nje­gov lič­ni pe­čat, mo­ra sa­vla­da­ti osnov­na po­de­ša­va­nja, tj. na­u­či­ti ka­ko se me­nja­njem tri ključ­na ele­men­ta uti­če na ko­nač­ni re­zul­tat ko­ji apa­rat be­le­ži na­kon pri­ti­ska­nja oki­da­ča. Naj­lak­še će­te ih raz­u­me­ti ako po­gle­da­te pri­lo­že­nu fo­to­gra­fi­ju ko­jom ih je je­dan naš ko­le­ga sa en­gleskog go­vor­nog pod­ruč­ja pri­ka­zao i po­tom pro­či­ta­te ob­ja­šnje­nje.

prikaz sa česmom 1. Br­zi­na oki­da­ča (eng. shut­ter speed) jeste vre­me ko­je za­ve­si­ca ko­ja za­kla­nja sen­zor pro­ve­de po­dig­nu­ta. Od to­ga KO­LI­KO DU­GO će ona bi­ti u tom po­lo­ža­ju za­vi­si ko­li­ko će sve­tla pa­sti na sen­zor, tj. da li će ga bi­ti do­volj­no, te da li će ga bi­ti to­li­ko da fo­to­gra­fi­ja bu­de »za­mr­znu­ta« ili će ima­ti »me­ko­ću«.

2. Ape­ra­tu­ra (eng. aper­tu­re) je otvor blen­de. Ova funk­ci­ja od­re­đu­je KO­JA ĆE KO­LI­ČI­NA sve­tla ući kroz objek­tiv. Uz to, po­moću ove funk­ci­je se re­gu­li­še du­bin­ska oštri­na fo­to­gra­fi­je. Uko­li­ko je otvor blen­de ve­li­ki, obje­kat ko­ji se fo­to­gra­fi­še će bi­ti oštar, a sve iza nje­ga će bi­ti bla­go za­mu­će­no. Uko­li­ko je otvor blen­de ma­li, sve će bi­ti oštro. Ovaj efe­kat mo­že se do­bi­ti na još jed­an na­čin, o ko­me će­mo ne­što vi­še re­ći ka­sni­je.

otvor blende

3. ISO vred­nost je ose­tlji­vost (KA­PA­CI­TET) sen­zo­ra (tj. fil­ma, kod ana­log­ne fo­to­gra­fi­je). Što je ISO vred­nost ve­ća, sen­zor će bi­ti ose­tlji­vi­ji na sve­tlo, pa će mo­ći da za kra­će vre­me za­be­le­ži fo­to­gra­fi­ju.

Jed­na od osnov­nih pre­po­ru­ka ko­je će is­ku­san fo­to­graf da­ti ko­le­gi ko­ji tek ula­zi u taj­ne ove umet­no­sti jeste da uvek tre­ba za­mi­sli­ti bu­du­ću fo­to­gra­fi­ju bar de­lić se­kun­de pre ne­go što oki­ne­mo, jer to po pra­vi­lu do­no­si bo­lju kom­po­zi­ci­ju snim­ka, a kom­po­zi­ci­ja je sce­no­gra­fi­ja fo­to­gra­fi­je. Sva­ko se uve­žba po­sle ne­kog vre­me­na da tra­ži ob­li­ke i li­ni­je onog što fo­to­gra­fi­še. Li­ni­je i ob­li­ci su gra­div­ni ma­te­ri­jal sva­ke fo­to­gra­fi­je. Pri tom tre­ba ima­ti u vi­du ne­ko­li­ko či­nje­ni­ca ko­je ne­po­gre­ši­vo vo­de do bo­lje i efekt­ni­je fo­to­gra­fi­je:

a) Oko ogrom­ne ve­ći­ne lju­di sli­ku po­sma­tra s le­va na de­sno, pa o to­me va­lja vo­di­ti ra­ču­na pri kre­i­ra­nju kom­po­zi­ci­je.

b) Tre­ba iz­be­ga­va­ti cen­tral­ni ka­dar, jer se ta­ko do­bi­ja­ju mo­no­to­ne i jed­no­lič­ne fo­to­gra­fi­je. A opet, po­sto­je si­tu­a­ci­je kad je cen­tral­ni ka­dar je­di­ni lo­gi­čan. No nji­ho­vo pre­po­zna­va­nje je stvar ose­ća­ja, ko­ji se sti­če is­klju­či­vo prak­som.

c) Li­ni­ja ho­ri­zon­ta ne tre­ba da bu­de tač­no na sre­di­ni fo­to­gra­fi­je, jer je mo­zak pod­sve­sno be­le­ži kao do­sad­nu.

d) Ono što vi­di­mo okom je tro­di­men­zi­o­nal­no. Fo­to­gra­fi­je su dvo­di­men­zi­o­nal­ne. Za­to smo če­sto raz­o­ča­ra­ni snim­kom ko­ji je ne­in­te­re­san­tan, iako je pri­zor ko­ji smo sli­ka­li bio pre­lep.

Fo­to­gra­fi­ji mo­že­mo da­ti još jed­nu di­men­zi­ju kroz ka­dri­ra­nje. Sto­ga je po­treb­no ima­ti tri pla­na – pred­nji, sred­nji i zad­nji. Pred­nji i sred­nji plan se mo­gu sta­pa­ti, ali to je stvar is­ku­stva i prak­se.

e) Sve što ni­je u funk­ci­ji onog što je te­ma fo­to­gra­fi­je tre­ba ne­mi­lo­srd­no uklo­ni­ti iz ka­dra. Kad to ni­je mo­gu­će od­mah pri­li­kom sli­ka­nja, sa­svim je is­prav­no uči­ni­ti to ka­sni­je u fo­to­šo­pu, ko­ji za­pra­vo ni­je ni­šta dru­go do mrač­na ko­mo­ra za di­gi­tal­ne fo­to­gra­fi­je. Sa fo­to­gra­fi­je mo­ra bi­ti uklo­nje­no baš sve što od­vla­či pa­žnju. Naj­če­šća gre­ška je ona kada se iza ri­bo­lov­ca kroz gra­nje u mi­lion tač­ki­ca pro­bi­ja ne­bo. To to­li­ko od­vla­či pa­žnju, da će sa­mo pri­ja­te­lji ri­bo­lov­ca da vi­de nje­ga i ulo­vlje­nu ri­bu. Oni ko­ji ga ne po­zna­ju lič­no vi­de­će sa­mo to gra­nje i ne­bo ko­je se pro­bi­ja. Ovo se mo­že anu­li­ra­ti za­mu­ći­va­njem po­za­di­ne, ta­ko­zva­nim bo­ke­hom. Isto va­ži i za pre­na­tr­pa­ne fo­to­gra­fi­je, na ko­ji­ma ima ne­po­treb­nih de­ta­lja, ko­ji ni­su u funk­ci­ji že­lje­ne pri­če.

f) Ljud­sko oko naj­vi­še vo­li ob­li­ke la­ti­nič­nog slo­va S. Za­tim di­ja­go­na­le, kri­vi­ne, ver­ti­ka­le pa ho­ri­zon­ta­le, tim re­do­sle­dom. Ho­ri­zon­ta­le na čo­ve­ka de­lu­ju umi­ru­ju­će, ver­ti­ka­le su di­na­mič­ne, di­ja­go­na­le kraj­nje uz­bu­dlji­ve, a li­ni­je u ob­li­ku slo­va S su li­ni­je le­po­te.

s linija

g) Objek­ti ko­ji se kre­ću tre­ba da bu­du ta­ko u ka­dru da se kre­ću u prav­cu pra­znog pro­sto­ra.

Objekti koji se kreću

h) Ako je rad­nja fo­to­gra­fi­je ver­ti­kal­na, on­da tre­ba pra­vi­ti ver­ti­kal­ni ka­dar. Uko­li­ko je rad­nja ho­ri­zon­tal­na, on­da ho­ri­zon­tal­ni.

i) Kad fo­to­graf ni­je si­gu­ran ka­ko da for­mi­ra ka­dar, on­da se ceo pro­stor is­pu­ni (ako je to mo­gu­će) glav­nim predmetom fo­to­gra­fi­je. Kad se ne zna ka­ko, on­da ne­ka bu­de ve­li­ko.

6

7

j) U ri­bo­lo­vu je uvek do­bro sli­ka­ti pre­deo i vo­du, ko­le­gu ri­bo­lov­ca, ako je mo­gu­će u ak­ci­ji, a ne sa­mo ulo­vlje­nu ri­bu. Ta­ko do­bi­ja­mo kom­plet­ni­ji za­pis, bo­lje hva­ta­mo sveukup­nu at­mos­fe­ru i ka­sni­je mo­že­mo evo­ci­ra­ti do­ži­vlja u celosti. (-Na­sta­vi­će se-)