Da li su ne tako retki trofejni ili bogati ulovi neiskusnih ribolovaca posledica famozne početničke sreće, u koju mnogi veruju, ili nekih drugih faktora, o kojima većina verziranih pecaroša retko razmišlja, iako bi i njima mogli pomoći da ostvaruju bolje rezultate?

Koliko puta ste bili svedoci ovakvog događaja?
Ekipa povede na vodu drugara koji odavno pokazuje dobru volju da nauči da peca. On, naravno, nema pribor i ništa ne zna o ribolovu, a na mestu na koje se društvo zaputilo nema previše prostora. Zbog svega toga, za novog ribolovca se sastavi komplet od štapa i mašinice koji drugima najmanje trebaju (jer ni sa najboljim priborom on ne bi bio ništa bolji ribolovac, a ako ovo pokvari nije neka šteta), dodeli mu se neko mesto sa strane (gde ovi koji znaju da pecaju ne bi ni pomislili da zabace), sa obrazloženjem da je to dobro i da tu može da se javi riba, a zapravo zbog toga da što manje smeta.
Onda neko od iskusnijih novajliji u tri rečenice predoči najjednostavniju moguću taktiku, objašnjavajući mu da je preterano komplikovanje loše za nekog ko tek ulazi u tajne ribolova. To, naravno, jeste tačno, ali malo ko od nas koji duže pecamo u to veruje. A pravi razlog za to što početnik biva tako otkačen na brzaka leži u uverenju da ne treba trošiti dragoceno vreme, kada je potpuno svejedno gde će i kako će on pecati, u situaciji kada je skoro sigurno da zbog lošeg vodostaja, velike vrućine, nepovoljnog vetra, bistre vode, niskog pritiska ili već nekog drugog nepovoljnog faktora ni mi koji NEŠTO znamo danas skoro sigurno NIŠTA ozbiljno nećemo uhvatiti.

bacaj-4No, iako zapravo ne verujemo dovoljno u svoje znanje, ipak za sebe ostavljamo taktiku i pristup koje smatramo najizglednijim, a pridruženom članu tima dajemo zadatak da da peca drugačije od ostalih. "Mi svi zabacujemo daleko, a ti baci sasvim blizu, jer je riba često tu", kažemo mu, a mislimo: "Riba tu može da bude samo slučajno, ali pošto ti iovako sa svojim neznanjem, prejakim štapom i mašinicom sa malo najlona, koje smo ti uvalili, ne možeš da zabaciš tamo gde riba jeste, biće ti zabavnije ako se nečemu nadaš, nego ako misliš da si od starta osuđen na neuspeh ili potpuno slučajan uspeh, pa neću da te ubijam u pojam".


bacaj-2Takav početak ribolovačke karijere po pravilu donosi jedan od sledeća dva nastavka:

  1. ako ništa ne uhvati, početnik ili brzo diže ruke od pecanja ili, ako ima jaku volju, traži i nalazi društvo po iskustvu i ribolovačkom znanju sebi sličnih kolega, sa kojima onda ulazi u svet ribolova, ispomažući se i udruženim snagama osvajajući nove teritorije;
  2. iako mu niko nije davao nikakve šanse, novajliji sa krljavim priborom u budžaku u koji smo ga gurnuli, na mamac koji smo mu poturili ne bismo li saznali hoće li i na njega nekad nešto da se javi (dok mi pecamo na one proverene) udara najveća riba dana, koju on, iako (je li) sve radi pogrešno, uspeva da izvadi i tako postaje junak dana (nedelje, meseca...).

Ovaj drugi scenario dešava se, naravno, mnogo češće nego što bi iko ko duže peca na osnovu vlastitog iskustva pretpostavio, a takav ishod (modernim kvazijezikom rečeno "početnik izdominirao") gotovo se uvek objašnjava početničkom srećom.
Četiri decenije ribolovačkog iskustva i dosta analiziranja situacija manje ili više nalik gore opisanoj doveli su me do zaključka da iza te "početničke sreće", međutim, zapravo stoje dve stvari koje su često od ključnog značaja za uspeh u ribolovu, nezavisno od toga koliko o njemu znamo – eksperimentisanje i samopouzdanje.
Naime, radeći ono što mislimo da je najproduktivnije, tj. zauzimajući izgledna mesta po našim kriterijumima, pecajući na mamce koje smatramo najlovnijim i primenjujući taktiku koja nam se čini najefikasnijom u konkretnoj situaciji, mi se zapravo držimo nekih šablona, u nadi da će upaliti, kao i mnogo puta ranije, ali istovremeno nismo sasvim sigurni da li smo u pravu, pa koristimo početnika da to proveri za nas, pecajući potpuno drugačije.
bacaj-3Drugi faktor početničkog uspeha najprostije i najjednostavnije može se odrediti jednom od brojnih lucidnih misli trećeg po redu američkog predsednika Tomasa Džefersona, koji je u jednoj prilici, ne bez sarkazma, rekao otprilike: "Formula uspeha je jednostavna – neznanje udruženo sa samopouzdanjem." A pecarošu novajliji smo mi iskusniji, kao što je gore u detalje opisano, dali i jedno i drugo, jer smo ga ubedili da smo sve organizovali tako da on upeca ribu, što je najjednostavnija stvar na svetu, a on samo treba da dovrši skoro do kraja urađen posao, što se, je li, često i desi, po principu "šta zna dete šta je 20 kila".


To što "spontani eskperiment" često uspe, pa se najveća riba javi tamo gde je ne očekujemo, na mamac u koji nemamo dovoljno poverenja (i da ne ponavljam više šta smo sve uvalili prijatelju koji sluša šta mu govorimo), dok "proverene" varijante podbace, pokazuje dve ključne stvari:

 

  1. koliko god znali, o ribolovu, uvek možemo naučiti još, a najbolje se uči u praksi, kroz povremeno eksperimentisanje sa promenom bitnih elemenata (mesta, mamca, daljine zabacivanja itd.);
  2. u ribolovu (kao i u svemu ostalom u životu), treba verovati u ono što radimo. Ne znam da li ovi koji veruju u sebe love više od malodušnih zato što pažljivije stavljaju mamac na udicu, drugačije zabacuju i vode varalicu ili plovkaroški sistem, sa većom pažnjom gledaju u vrh dubinke (pa uoče udarac koji sumnjičavcima promakne) itd. ili je razlog veće uspešnosti ovih prvih u tome što emituju nešto što ribu privlači, dok ovi drugi zrače negativnom (odbijajućom) energijom preko pribora i mamca na ribu.

Ali, siguran sam u to da u ribolovu malodušnost donosi neuspeh, a samopouzdanje uspeh.

Zato se, kada se nađemo na vodi ne treba opterećivati negativnim faktorima i lošim prethodnim rezultatima, već uvek pecati po principu koji je jedan crnogorski ribolovački mudrac sažeo u tri reči: "Bačaj i vjeruj."