Ma­lo je pi­ta­nja u ve­zi ri­bo­lov­nog pri­bo­ra ko­jih po­sto­ji to­li­ko raz­li­či­tih (i če­sto ne­tač­nih) od­go­vo­ra kao što je ono o de­blji­ni i no­si­vo­sti upre­de­nih stru­na ozna­če­nih PE bro­jem. A ta stvar za­pra­vo uop­šte ni­je kom­pli­ko­va­na

Lov be­le ri­be »vo­žnjom« plov­ka na Dri­ni mo­že bi­ti ve­o­ma us­pe­šan i do­ne­ti nam mno­go uži­va­nja u bor­bi sa krup­nim ri­ba­ma, ali da­le­ko od to­ga da je lak. Šta­vi­še, če­sto i ve­o­ma is­ku­sni ri­bo­lov­ci mo­ra­ju ulo­ži­ti mno­go ra­da i str­plji­vo for­si­ra­ti oda­bra­ni pri­stup da bi pri­vu­kli ri­bu, za­dr­ža­li je oko svo­je pri­ma­me i na­ve­li je da uzi­ma mam­ce

Šta je to što lju­de na­te­ra da sa­mi eks­pe­ri­men­ti­šu sa mam­ci­ma i pri­ma­mom za ri­bu? Na­sto­ja­nje da se ušte­di? Že­lja za lič­nim pe­ča­tom? Za­do­volj­stvo ka­da ostva­ri­mo ulov na ne­što što smo sa­mi smi­sli­li i na­pra­vi­li? Pr­o­ve­ra­va­nje ne­ke na­še ide­je o to­me ka­ko za­mi­šlja­mo da tre­ba da iz­gle­da i da se po­na­ša hra­na za ri­bu ko­ju po­ku­ša­va­mo da upe­ca­mo? U mom slu­ča­ju – od sve­ga po­ma­lo

Sa pri­bli­ža­va­njem zi­me i sve br­žim hla­đe­njem vo­de mno­ge ri­be po­či­nju da se in­ten­ziv­no hra­ne, ka­ko bi što lak­še pre­ži­ve na­red­nih ne­ko­li­ko me­se­ci i pri­pre­mi­le se za mrest. I gr­ge­či ve­o­ma ak­tiv­no tra­že plen i ko­ri­ste sva­ku pri­li­ku da se do­bro naj­e­du, pa se mo­gu ve­o­ma uspe­šno pe­ca­ti, uko­li­ko na­đe­mo pra­vo me­sto, va­ra­li­cu, vre­me i pre­zen­ta­ci­ju

Ne­dav­ni na­gli po­rast ni­voa Sa­ve mno­ge ri­bo­lov­ce na­veo je da pri­vre­me­no od­u­sta­nu od pe­ca­nja na toj re­ci, a dru­gi­ma je pe­ca­nje uči­nio te­škim i ne­u­spe­šnim. Ali uz do­bre in­for­ma­ci­je sa li­ca me­sta, pra­vil­no oda­bra­nu pri­ma­mu i pri­stup naš stal­ni sa­rad­nik na­šao je na­čin da se i u ta­kvim uslo­vi­ma za krat­ko vre­me sa­svim le­po na­pe­ca

U lo­vu štu­ke na ve­štač­ke mam­ce u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pre­o­vla­da­le su pre­zen­ta­ci­je »tr­zanjem«, tj. one u ko­ji­ma se ono što gra­blji­vi­ci nu­di­mo (bi­lo da je va­ra­li­ca ili stri­mer) kre­će ma­nje ili vi­še ne­rav­no­mer­no. Taj trend to­li­ko je ra­ši­ren da smo po­če­li da za­bo­ra­vlja­mo da se štu­ka če­sto ve­o­ma ra­do (pa i naj­ra­di­je) za­le­će na po­ten­ci­jal­ni plen ko­ji se kre­će pot­pu­no ujed­na­če­nom br­zi­nom