Jed­nom pri­li­kom, pre ne­ko­li­ko go­di­na, ot­pri­li­ke baš u ovo do­ba, sa dvo­ji­com ko­le­ga sam se za­pu­tio na je­ze­ro Me­đu­vrš­je kod Čač­ka, sa na­me­rom da lo­vi­mo de­ve­ri­ku na plo­vak. Pr­vog da­na smo pro­šli od­lič­no, pe­ca­ju­ći du­gim pe­tlja­ši­ma, uz pri­hra­nji­va­nje, na me­stu sa du­bi­nom od oko 3,5 m, te sa tvr­dim i bla­go za­ko­še­nim dnom, na ko­je smo i spu­šta­li mam­ce.

Me­đu­tim, dru­gog da­na, na is­toj po­zi­ci­ji, na­ši plov­ci su du­go mi­ro­va­li, prem­da smo sve ura­di­li kao i 24 ča­sa ra­ni­je. Ni­je nam bi­lo ja­sno šta se de­ša­va, pa smo naj­pre pro­ba­li sa pro­me­nom ma­ma­ca, ali to ni­je da­lo ni­ka­kav re­zul­tat. Mo­je ko­le­ge su već po­če­le vid­no da se do­sa­đu­ju i da po­mi­šlja­ju na od­u­sta­ja­nje, ka­da sam na­kon jed­nog za­ba­ča­ja, pri­me­tio da se udi­ca sa mam­cem na čas za­u­sta­vi­la ne­gde na po­la pu­ta ka dnu. Iskre­no go­vo­re­ći, kon­tri­rao sam re­da ra­di, jer sam pret­po­sta­vljao da je ma­mac pre­sre­la ne­ka sit­na ri­ba, ko­ja se mu­va u sred­njem slo­ju vo­du, ali se, na mo­je iz­ne­na­đe­nje, tre­nu­tak ka­sni­je is­po­sta­vi­lo da na udi­ci imam le­pu de­ve­ri­ku.

OD­MAH SMO, KAO PO KO­MAN­DI, sva tro­ji­ca sma­nji­li du­bi­nu i ulo­vi su za­re­đa­li. Tog da­na sam se još jed­nom uve­rio da te­o­ri­ja o de­ve­ri­ki kao ri­bi sa­mog dna ni­je uvek tač­na, te da ni­je do­bro uvek ka­da ba­ci­mo pri­ma­mu spu­sti­mo ma­mac na sa­mo dno ili tik iz­nad nje­ga i upor­no for­si­ra­mo taj sloj vo­de, čak i ako se ri­ba u nje­mu ne ja­vlja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 325-)